U svojoj prvoj kolumni za „Unz Review“, pod naslovom “Priča o dva svetska poretka“, vrhunski američki vojni analitičar pod pseudonimom- The Saker, opisao je vrstu multipolarnog međunarodnog sistema regulisanog vladavinom prava koji Rusija, Kina i njihovi saveznici i prijatelji širom sveta (bilo otvoreni ili tajni) pokušavaju da izgrade, i koliko se on dramatično razlikovao od jedne Svetske hegemonije koju su AngloCionisti pokušali da uspostave.
Na neki način su američki imperijalni lideri u pravu, Rusija predstavlja egzistencijalnu pretnju, ne za SAD kao zemlju ili za njihov narod, već za AngloCionisičku imperiju, baš kao što i ona predstavlja egzistencijalnu pretnju Rusiji. Pored toga, Rusija predstavlja osnovni civilizacioni izazov onome što se obično zove “Zapad“, jer otvoreno odbacuje njihove posthrišćanske vrednosti. Zbog toga se obe strane trude da preovladaju u ovoj borbi.
[adsenseyu1]
Saker kaže da su mu često postavljali pitanje da li će SAD i Rusija ući u rat. On je uvek odgovarao da su oni već u ratu. Ne ratu kao što je bio Drugi svetski rat, ali je ipak rat. Ovaj rat je, bar za sada, oko 80% informativni, 15% ekonomski, i 5% kinetički.
U političkom smislu, ishod za gubitnika u ovom ratu neće biti ništa manje dramatičan nego što je ishod Drugog svetskog rata bio za Nemačku- zemlja gubitnica to neće preživeti, bar ne u sadašnjem obliku- ili će Rusija ponovo postati kolonija SAD-a, ili će AngloCionistička imperija doživeti kolaps.
Prošle nedelje je anti-imperijalni kamp ostvario veliku pobedu na sastanku između predsednika Putina, Rohanija i Erdogana u Sočiju- oni su se proglasili garantima mirovnog plana koji će okončati rat protiv sirijskog naroda (takozvani “građanski rat“, što nikada nije bio) i to su učinili bez pozivanja SAD da učestvuju u pregovorima.
Još gore, njihova konačna izjava nije čak ni pominjala SAD, ni jednom. “Neophodna nacija“ je smatrana previše ireleventnom da bi je čak i pomenuli.
Da bismo u potpunosti izmerili koliko je sve ovo uvredljivo, moramo istaći nekoliko tačaka:
Prvo, na čelu sa Obamom, svi lideri Zapada su proglasili „Urbi et Orbi“ i sa velikim uverenjem da Asad nema budućnost, da mora otići, da je on već bio politički leš i da neće imati nikakvu ulogu u budućnosti Sirije.
Drugo, Imperija je stvorila “koaliciju“ od 59(!) zemalja, koja nije uspela ništa da postigne- gigantska multimilijarderska banda predvođena CENTCOM-om i NATO-om, i koja je samo dokazala svoju najbedniju nesposobnost. Za razliku od toga, Rusija nikada nije imala više od 35 borbenih aviona u Siriji u bilo kom trenutku i preokrenula je tok rata (uz mnogo pomoći Irana i Hezbolaha na terenu).
Zatim, „Imperija“ je odredila da je Rusija “izolovana“ a njena ekonomija “u rasulu“ – sve što su cionistički mediji ponavljali kao papagaji. Iran je, naravno, bio deo poznate “Ose zla“, dok je Hezbolah bio “A-tim terorizma“. Što se tiče Erdogana, AngloCionisti su pokušali da ga svrgnu i ubiju. A sada su Rusija, Iran, Hezbolah i Turska ti koji su porazili teroriste i diktiraće nastavak situacije u Siriji.
Konačno, kada su SAD shvatile da neće doći do toga da „Islamsku državu“ stave na vlast u Damasku, prvo su pokušali da rasture Siriju (Plan B), a zatim su pokušali da kreiraju kurdsku državu u Iraku i Siriji (Plan C). Svi ovi planovi su propali, Asad je u Rusiji grleći Putina, dok se komandant korpusa iranske revolucionarne garde, general Sulejmani, šeta kroz poslednji sirijski grad koji će biti oslobođen od terorista.
Možete li zamisliti koliko se američki lideri danas osećaju poniženo, ismejano i poraženo? Biti omražen ili odbijen je jedna stvar, ali biti potpuno ignorisan– to boli!
Kada je reč o strategiji, najbolje što su mogli da smisle je bilo ono što bi se moglo nazvati “sitnim uznemiravanjam Rusije“, primoravajući RT da se upišu kao strani agenti, krađom drevne umetnosti iz Rusije, masovnim uskraćivanjem medalja ruskim atletičarima, pokušajima da zabrane rusku zastavu i himnu na Olimpijadi u Seulu ili zabranom ruskih vojnih aviona na sledećem mitingu u Farnborou.
I svi ovi napori su uspeli da Putina učine još popularnijim, Zapad još omraženijim, a Olimpijadu još dosadnijom. I da ne zaborivamo, “novi Evropljani“ će nastaviti svoj mini-rat protiv starih sovjetskih statua njihovim oslobodiocima.
To je baš kao i američki mini-rat na ruske predstavnike u SAD, jasan znak slabosti.
Američki mediji, pogotovo CNN, ne mogu da preskoče ni dan a da ne pomenu zle Ruse, američki Kongres je angažovan u masovnoj histeriji pokušavajući da utvrdi ko je od republikanaca i demokrata imao više kontakata sa Rusima, komandiri NATO-a se preplaše svaki put kada ruska vojska organizuje bilo kakvu vežbu, predstavnici američke mornarice i vazduhoplovstva redovno cvile o tome da ruski piloti prave “neprofesionalna presretanja“, britanska mornarica ulazi u potpuno borbeno stanje kada jedan (i prilično skroman) ruski avion nosač prolazi kroz engleski kanal – ali Rusija je navodno ovde “slaba“ zemlja.
Da li vam to ima smisla?
Istina je da se Rusi smeju. Od Kremlja, medija, društvenih medija– čak prave i smešne video klipove o tome kako su oni svemoćni i kako sve kontrolišu. Ali se Rusi uglavnom smeju i pitaju se šta zapravo ljudi sa Zapadu puše kada su toliko prestravljeni (barem zvanično) nepostojećom pretnjom.
Da zapadni politički lideri traže sigurnost u brojevima. Zbog toga iz raznih evropskih i transatlanskih tela izlaze smešno naduvane “koalicije“ i sve rezolucije. Zapadni političari su kao školski štreberi koji se, strahujući od snažnog klinca, udružuju kako bi izgledali veće. Svako rusko dete zna da je traženje sigurnosti u brojevima siguran znak uplašene kukavice.
Nasuprot tome, Rusi se takođe sećaju kako je mala nacija sa manje od 2 miliona ljudi imala hrabrosti da proglasi rat protiv Rusije i kako su veoma snažno borili protiv Rusa. Govorimo o Čečenima, naravno.
Da, možemo ih voleti ili mrzeti – ali ne može se poreći da su Čečeni hrabri. Isto važi i za „Severni savez“ u Avganistanu. Rusi su bili impresionirani. Isto tako, iako su nacisti naneli neizrecivu količinu patnje ruskom narodu, Rusi nikada ne poriču da su nemački vojnici i oficiri bili vešti i hrabri. Dakle, Rusi nemaju problem da vide hrabrost u svojim neprijateljima.
Što se tiče “jedine demokratije na Bliskom istoku“- Izraela, ona je sada u režimu potpune panike, jer je otkriven plan da se sarađuje sa Saudijcima protiv Irana i bombardovanju celokupne iranske imovine u krugu od 40 km od izraelske granice. Ali taj voz je već napustio stanicu, Sirijci su pobedili i ni jedan broj vazdušnih udara to neće promeniti. Dakle, samo da bi bili sigurni da i dalje izgledaju zaista žestoko, Izraelci sada dodaju da bi, u slučaju rata između Izraela i Hezbolaha, generalni sekretar Hasan Nasralah bio meta. Vau! Ko bi to pomislio?!
Zastrašujuće je što ih ljudi u Vašingtonu, Rijadu i Jerusalimu čuju jasno i glasno, što znači da će pre ili kasnije morati da učine nešto u vezi sa tim i da će to “nešto“ biti uobičajeno besmisleno krvoproliće, po kom je ova “Osa ljubaznosti“ postala poznata- ako ne možete da pobedite njihovu vojsku, neka njihovi civili plate za to (setite se Kosova 1999. godine, Libana 2006. godine, Jemena 2015. godine). Ili to ili premlatite male, bespomoćne žrtve (Grenada 1983. godine, Gaza 2008. godine, Bahrein 2011. godine). Ništa nije kao dobar masakr nad bespomoćnim civilima kako bi se osećali muževno, poštovano i moćno.
Ostavljajući po strani slučaj Bliskog istoka, možemo početi da vidimo obrise onoga što će SAD i Rusija uraditi u narednih nekoliko godina.
Ruska strategija ka „Imperiji“ je jednostavna:
- Pokušati izbegavati bilo kakav direktan vojni sukob sa SAD koliko god je to moguće, jer je Rusija i dalje slabija strana (uglavnom u kvantitativnom smislu), i aktivno se pripremati za rat pod drevnom strategijom “ako želiš mir, pripremi se za rat“.
- Pokušati da se na najbolji mogući način nose sa “sitnim maltretiranjem“- SAD i dalje imaju beskrajno više “meke moći“ nego Rusija, a Rusija jednostavno nema sredstva da uzvrati istom merom. Dakle, ona se minimalno trudi da odvrati ili oslabi efekte takvog “sitnog maltretiranja“ ali, zapravo, nema mnogo toga što može učiniti u vezi sa tim, osim da to prihvati kao činjenicu života.
- Umesto pokušaja da se oslobode „Imperije“ pod kontrolom AngloCionista (ekonomski, finansijski, politički), Rusija će vrlo namerno doprineti postepenom pojavljivanju alternativnog carstva. Dobar primer toga je kineski „Novi put svile“ koji se gradi bez ikakve značajne uloge za „Imperiju“.
Američka strategija je jednako jednostavna:
- Koristiti rusku “pretnju“ da se da smisao i svrha „Imperiji“, naročito NATO-u.
- Nastaviti i proširiti “sitno maltretiranje“ protiv Rusije na svim nivoima.
- Srušiti i oslabiti koliko god je moguće svaku zemlju ili političara koji pokazuje ikakve znake nezavisnosti ili neposlušnosti (uključujući i zemlje Novog puta svile).
Obe strane koriste taktiku za odugovlačenje, ali iz dijametralno suprotnih razloga: Rusija zato što je vreme na njenoj strani, a SAD jer su ostali bez opcija.
Važno je naglasiti da u ovoj borbi Rusija ima veliki nedostatak: dok Rusi žele da izgrade nešto, Amerikanci samo žele da to unište (primeri uključuju Siriju, naravno, ali takođe i Ukrajinu ili, u vezi sa tim, ujedinjenu Evropu). Još jedan veliki nedostatak za Rusiju je taj da se većina vlada tamo i dalje plaši antagoniziranja Imperije na bilo koji način, i zato ćute i pokoravaju se “koncertu nacija“ kada ujka Sem krene u jedno od svojih divljanja koje je u potpunosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Poveljom UN-a. To se verovatno menja, ali veoma, veoma sporo. Većina svetskih političara su isto što i američki kongresmeni: prostituke (i to one jeftine).
Najveća prednost za Rusiju je to što se SAD interno raspadaju ekonomski, socijalno, politički – na sve načine. Sa svakom narednom godinom, nekada najprosperitetnije SAD sve više počinju da izgledaju kao neka zemlja trećeg sveta. Naravno, američka ekonomija je i dalje ogromna (iako se brzo smanjuje!), ali je to beznačajno kada se finansijsko bogatstvo i društveno bogatstvo umešaju u jedan potpuno pogrešan indeks pseudo-prosperiteta. Ovo je zaista tužno, zemlja koja je trebalo da bude prosperitetna i srećna je iskrvarila na smrt, zbog “imperijalnog parazita“ koji se hrani na njoj.
Na kraju dana, politički režimi mogu preživeti samo uz saglasnost onih kojima vladaju. U SAD je ova saglasnost očigedno u postupku povlačenja. U Rusiji nikada nije bila jača. Ovo se odnosi na veliku krhkost SAD-a i, stoga, na Imperiju (SAD su daleko najveći domaćini AngloCionitičkog imperijalnog parazita) i to je glavni izvor snage za Rusiju.
Sve navedeno se odnosi samo na političke režime, naravno. Narod Rusije i SAD-a ima iste interese: srušiti „Imperiju“ uz najmanju količinu nasilja i patnje. Kao i sve „Imperije“, američka „Imperija“ je uglavnom zlostavljala druge u svojim najboljim godinama, ali kao i svaka propadajuća „Imperija“, sada uglavnom zlostavlja sopstveni narod.
Rusija i SAD bi mogli biti idealni partneri, ali “imperijalni paraziti“ neće dozvoliti da se to desi. Tako smo svi zaglavljeni u apsurdnoj i opasnoj situaciji koja bi mogla dovesti do rata koji i u potpunosti uništio većinu naše planete.
Zbog čega god da je vredno, i uprkos konstatnoj histeričnoj rusofobiji u američkim cionističkim medijima, ne pronalazimo apsolutno nikakav znak da ova kampanja ima ikakvog uspeha kod naroda u SAD. Eventualno neki od njih naivno kupuju priču da su “Rusi pokušali da se umešaju u naše izbore“, ali čak i u tom slučaju je ovo uverenje ublaženo time da “to nije velika stvar, mi isto to radimo u drugim državama“.
Čak i ne nailazimo na površne reakcije neprjateljstva kada, na primer, neko priča ruski sa vojom porodicom na javnom mestu. Uobičajeno pitaju koji jezik govore, a kada odgovore “ruski“, reakcija uglavnom bude “kul!“ Prilično često se čuje i “šta misliš o Putinu? Meni se zaista dopada“. To je u ozbiljnoj suprotnosti sa saveznom vladom koju izleda da većina Amerikanaca strasno mrzi.
Da rezimiramo sve, rekli bismo da u ovom trenutku američko-ruskog rata, Rusija pobeđuje a „Imperija“ gubi, a SAD pate. Što se tiče EU, ona “uživa“ zasluženu irelevantnost dok je uglavnom zauzeta apsorpcijom naleta talasa izbeglica koje uništavaju društvo, i tako još jednom dokazujući istinu izreke da „ako vam je glava u pesku, zadnjica vam je u vazduhu“.
Ovaj rat je daleko od kraja, čak ni ne mislimo da je dostigao svoj vrhunac, i stvari će se pogoršati pre nego što ponovo postanu bolje.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
