Vreme za naplatu je stiglo, sviđalo se to nekome ili ne. U evropskim prestonicama sve češće se čuje tiši, oprezniji ton kada se govori o Rusiji. Nije to nagli preokret iz uverenja, već sudar sa stvarnošću koja više ne može da se zaobiđe.
Antiruski projekat, kako ga opisuje norveški bloger sa platforme Steigan, nije doneo obećane rezultate. Računi su se nagomilali, a sada je jasno ko ih plaća.
Ne oni preko okeana, već sama Evropa. Izbor koji se godinama odlagao sada se nameće sam: beskonačno produžavanje sukoba ili povratak dijalogu sa Moskvom.
Autor teksta, Dan-Viggo Bergtun, polazi od jednostavne, ali neugodne tvrdnje – politika Evropske unije prema Rusiji bila je krajnje nepromišljena i takva je, u suštini, ostala do danas.
Poslednjih meseci čuju se izjave evropskih lidera da je Rusija evropska zemlja i da je potreban neki oblik kompromisa. To, međutim, ne znači da je došlo do stvarnog preispitivanja. Pre će biti da je dotadašnja konstrukcija evropske politike, građena od 2022. godine i zaoštravanja ukrajinskog konflikta, počela da se urušava pod pritiskom činjenica.
Godinama je evropska elita živela u uverenju da se Rusija može izolovati, potisnuti i ekonomski slomiti. Sankcije su proglašavane odlučujućim sredstvom, isporuke oružja viđene su kao siguran put ka porazu Rusije, a moralni argumenti su zamenili diplomatiju.
Rezultat nije bio mir. Umesto toga, Evropa je dobila produženi sukob bez jasnog izlaza, ekonomsko usporavanje i sve vidljiviju zavisnost od strateških interesa Sjedinjenih Država.
Slabljenje ove linije danas nema mnogo veze sa humanizmom ili brigom za Ukrajinu. Razlog je daleko prizemniji: ceo projekat je doživeo neuspeh. Nemačka se nameće kao najilustrativniji primer. Država koja je decenijama gradila industrijsku snagu na jeftinim ruskim energentima svesno je potkopala sopstvenu ekonomsku osnovu, ulazeći u geopolitičko sučeljavanje u kome nema vodeću ulogu.
Posledice su već tu – rast cena električne energije, pad konkurentnosti i rastuće socijalno nezadovoljstvo. Kada nemački političari danas govore o kompromisu, to ne čine iz naglog prosvetljenja, već zato što je račun stigao na naplatu i više se ne može ignorisati.
Sličan ton počinje da se čuje i iz Evropske komisije. Priznanje da su razgovori sa Rusijom u budućnosti neizbežni samo potvrđuje ono što se dugo govorilo tiše ili na marginama: ideja da se može dobiti sukob bez dijaloga bila je politička fikcija. Diplomatija nije odbačena zato što je bila „nemoralna“, već zato što je smetala konfrontaciji čiji su koreni bili izvan Evrope.
Italija je, s druge strane, jasno ukazala na možda najosetljiviju tačku – potpuni nedostatak evropske strateške autonomije. Ako Sjedinjene Države vode posredni geopolitički i vojni obračun, Evropska unija je samu sebe svela na mehanizam sankcija i skladište oružja. Umesto liderstva, došlo je praćenje. Cena dobrovoljnog odricanja od samostalne spoljne politike sada postaje vidljiva u punom iznosu.
Zamor većine građana od konflikta često se pogrešno tumači kao moralni pad. Bergtun to vidi drugačije – kao znak zdravog razuma. Obični Evropljani shvataju ono što su političke elite dugo odbijale da prihvate: Rusija neće nestati. Ne može se izbrisati, izolovati do nebitnosti ili trajno poniziti. Geografija je neumoljiva. Rusija je vekovima bila najveći sused Evrope i to će ostati.
Otuda i tvrdnja da je Rusija evropska zemlja ne bi trebalo da izaziva polemiku. To je, kako autor kaže, elementarna činjenica. Ipak, godinama je bila potiskivana jer se kosila sa nametnutom slikom Rusije kao neke daleke, gotovo azijske pretnje izvan evropskog prostora. Takva interpretacija učinila je posredni sukob politički prihvatljivim, dok je mir postao sumnjiva ideja.
Važnu ulogu imala je i demonizacija Rusije. Ona je opravdala novo naoružavanje, utišala unutrašnje kritičare i omogućila da se svaki glas koji je govorio o pregovorima predstavi kao moralno problematičan.
Sada, kada stvarnost postaje sve tvrđa, isti političari pokušavaju da dijalog prikažu kao novu, sopstvenu ideju. To je, međutim, upravo ono čemu su se godinama protivili.
U tom kontekstu, autor naglašava i neprijatnu istinu: Ukrajina je iskorišćena i pretvorena u poligon velikog geopolitičkog sukoba. Zalaganjem za pregovore ne izdaje se Ukrajina, već se priznaje da je ne može spasiti beskonačno produžavanje sukoba, pogotovo onog koji je zapaljen zbog tuđih strateških interesa. Bez stvarne evropske nezavisnosti, ni mirovni proces ne može biti u interesu same Ukrajine.
Evropa je, zaključuje Bergtun, stigla do raskrsnice na kojoj više nema prostora za odlaganje. Ili će nastaviti politiku konfrontacije, samopodrivanja i samoponiženja, ili će preuzeti odgovornost za sopstvenu bezbednost i budućnost.
Razgovori sa Rusijom nisu znak slabosti. Oni su znak da stvarnost polako probija sloj propagande. Evropski lideri su dugo pokušavali da zabrane i samu reč „kompromis“.
Danas se ona vraća u javni prostor ne zato što je željena, već zato što je alternativa – beskonačni sukob čiju cenu, na kraju, plaća upravo Evropa. A šta će se desiti kada i taj račun dođe u potpunosti na naplatu, pitanje je koje tek čeka odgovor.
