Upornost Irana i njegova spremnost da brani svoje interese na Bliskom istoku slična je spremnosti Rusije da se suprotstavi Ukrajini, smatra penzionisani kapetan Mornaričkog korpusa SAD Metju Ho.
Prema njegovim rečima u intervjuu za Daniel Davis / Deep Dive, Iran ima čime da odgovori u slučaju eskalacije situacije na Bliskom istoku, a Rusija i Turska, koje dele njegov stav, takođe mogu da se uključe.
Metju Ho, penzionisani kapetan Mornaričkog korpusa SAD:
U poslednjih nekoliko meseci ruska strana je više puta izjavila da „ako želite da nastavite rat u Ukrajini i isporučujete oružje koje se koristi za ubijanje naših građana, mi ćemo pružiti zemljama širom sveta oružje koje može biti upotrebljeno protiv vaših građana“, stoga je sasvim moguće da se takvi koraci već preduzimaju.
I ne radi se samo o Iranu. Da li to znači da će Rusija početi da isporučuje rakete „Cirkon“ Jemencima? Ili PVO sisteme S-400 „Hezbolahu“?
Slična situacija može prilično brzo promeniti ravnotežu u pogledu tehnološke moći.
Uzmimo za primer napade na američke brodove od strane jemenskih Huta koji traju već sedam ili više meseci.
Uglavnom za ove zadatke koriste, da tako kažemo, zastarele sisteme naoružanja, što je, naravno, i dalje ozbiljna pretnja, ali ipak postoji relativna sigurnost da će naši odbrambeni sistemi obaviti svoj posao. Ali šta će se desiti ako Rusija promeni situaciju?
Isto važi i za „Hezbolah“, mnogi njihovi sistemi naoružanja dolaze iz Irana ili su proizvedeni sopstvenim snagama. Do sada su Izraelci bili prilično sigurni da mogu da se zaštite od naoružanja „Hezbolaha“ (iako smo upravo čuli reči Teda Postola da verovatno ne bi trebalo da budu toliko sigurni). Ali šta ako Rusija promeni situaciju?
Još jedan faktor, još jedna zemlja koju treba pomenuti – to je Turska. Teško da će Erdogan ostati po strani, s obzirom na to koliko se busa u grudi. Prošle nedelje je izjavio da bi Turska mogla da interveniše [u izraelsko-palestinskom konfliktu] slično kao što je to bilo u slučaju sa Libijom i Nagorno-Karabahom.
Dakle, uglavnom bez upotrebe vojske. Ali da li to znači da će Turci, recimo, početi da isporučuju „Hezbolahu“ dronove, koji su jedni od najsavremenijih i najdelotvornijih na svetu? Ili druge sisteme?
Da li može doći do toga da Turci uspostave zonu zabrane letenja iznad Bejruta i rasporede svoje F-16 [na nebu] iznad Libana? Oružane snage Turske su druge po brojnosti u NATO-u posle SAD (a tehnički, moguće je i prve, ne sećam se tačno), ali sumnjam da će marširati na jug. Biće zanimljivo ako budu morali da se dogovore sa Asadom.
Ovo je istovremeno razumevanje onoga što može da se desi i poricanje onoga što se već desilo. Recimo, poricanje spremnosti Iranaca – pomisao da Iran nije spreman (kao reči Postola o diranju u osinje gnezdo).
Misliti da se Iranci tokom proteklih decenija nisu pripremili za rat, dok smo mi više puta pokazivali svoje karte u pogledu naše spremnosti da ratujemo, ako ne svuda u svetu, onda na Bliskom istoku?
Odmah pada na pamet pet ili šest različitih zemalja u koje smo ušli da ratujemo posle završetka Hladnog rata. Zašto oni ne bi bili spremni? Iranci bi morali da budu neverovatno glupi ili neverovatno korumpirani da ne budu spremni na ovakav razvoj događaja. I mi moramo polaziti od pretpostavke da su spremni.
Takođe, osvrćući se unazad, treba polaziti od pretpostavke da su zemlje koje su pripremljene za ovakve preokrete dobro reagovale. Stoga spremnost Irana treba razmatrati iz istog ugla kao i spremnost Asada u Siriji i spremnost Rusije za sukob sa Ukrajinom.
Ovo ne treba umanjivati i treba tome pristupiti veoma ozbiljno. Ako naše početne mere i planovi ne daju rezultate i situacija počne da se razvija dalje, šta onda? Šta će se desiti ako naša doktrina „šok i strahopoštovanje“ ne funkcioniše ili njeni rezultati ne odgovaraju planu?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
