Povodom teksta Miloša Milojevića „Odgovor N. Milovančevu ili Bojkot izbora možda nije tako dobra ideja kao što izgleda“, „Stanje stvari“, 29. 8. 2019.
Gospodin Miloš Milojević je odgovorio na moj tekst u vezi bojkota izbora u Srbiji 2020. g. i u svom članku je postavio nekoliko pitanja o svrsishodnosti takvog koraka opozicije na skupštinskim izborima sledeće godine.
Svakako da odluka o bojkotu izbora nije laka. I ja sam sebi postavljao mnoga pitanja koja postavlja i g. Milojević, i prihvatam mnoge argumente koje je izneo. Biću otvoren: u poslednjih trideset godina sam više puta ocenjivao svrsishodnost bojkota parlamentarnih izbora – više na svetskoj političkoj sceni, nego na srpskoj. I moj stav je u principu bio: od bojkota ima više štete nego koristi. Ovaj put ne mislim tako. Zašto?
U slučaju srpskih skupštinskih izbora 2020. stvar je ogoljena, jasna. Zapadne sile teraju opoziciju na izbore pod neravnopravnim uslovima samo iz jednog cilja: da se posle tih izbora legalizuju protivustavni Briselski sporazumi, odnosno neformalno ili formalno priznavanje nezavisnosti okupiranog područja Kosova i Metohije.
Na pitanje o uspešnosti bojkota odgovaram: verujem da ima velike šanse da uspe – ako ga u širokom spektru prihvati čitava opozicija (tu ne brojim kvaziopoziciju – ona će učestvovati, jer je za to plaćena). Na čemu se temelji moja ocena? Ne samo na informacijama o paničnom strahu od bojkota, koji dopiru iz vrhova vladajućih krugova.
Mnogo više na poverenju u stručnost i sposobnost diplomatskih i obaveštajnih službi vodećih zapadnoevropskih država i SAD. Ako su sve te službe ocenile da treba sprečiti bojkot skupštinskih izbora u Srbiji 2020. godine, da bi ti izbori dobili legitimitet i da bi se na taj način sproveli dogovori g. Vučića i otcepilo Kosovo i Metohiju, ja im verujem.
Oni su profesionalci koji odlično rade svoj posao u Srbiji – to vidimo svaki dan. Ti zlikovci (izvinjavam se časnim pojedincima u tim strukturama, o nalogodavcima je reč) znaju šta je najgore za nas, jer su specijalisti u tome, lome kičmu srpskom narodu već tri decenije.
Tako je bilo na primeru Srpske Krajine 1991-5, na primeru Srpske (Dejton), na primeru Srbije 1999. i nakon toga, režiranog referenduma u Crnoj Gori 2006.
Osakatili su etnički prostor srpskog naroda tamo gde je živeo oko 1500 godina i (strateški najvažnije) odsekli srpski narod od Jadranskog mora, pristupu do kojeg je srpska država težila 100 godina – od Karađorđa i Miloša Obrenovića do ostvarenja tog cilja 1918.
Sada ruše SPC, kao srpski integrativni faktor, zatim će slediti napadi na Rašku i tako dalje. Nikad im dosta biti neće – ako im dozvolimo.
Ja tim srbožderima verujem, nisu oni nesposobni. I baš zato, kad god oni kažu: „Belo!“, ja uzviknem „Crno!“. I tako ću – dokle god hodim ovim svetom.
Nikola Milovančev (stanjestvari.com)
