Iako će mnogi reći da žive bolje nego pre nekoliko decenija, naročito na istoku Evrope, šta je evropskim narodima, posebno onima stare Evrope, donela Evropska unija?
Osiromašenje i tihi nestanak srednje klase, ukidanje radničkih prava i gubitak suvereniteta. Nema nikakve integracije evropskih naroda i različitih kultura o čemu se toliko govorilo. EU je najuspešniji instrument finansijske oligarhije, osmišljen i izgrađen isključivo da bi pogodovao kapitalu.
Čelnik Evropske centralne banke Mario Dragi je nedavno izjavio da su one zemlje koje imaju natprosečne dugove već izgubile suverenitet. Ovim “uzvišenim” mišljenjem je predsednik Evropske centralne banke odgovorio onima koji danas zagovaraju povratak monetarnom suverenitetu kao načinu za rešavanje ekonomske krize.
[adsenseyu1]
Nema sumnje da se nakon Ugovora iz Mastrihta 1992. godine i nakon uvođenja monetarne i ekonomske unije od 1998. godine promenila i evropska ekonomska struktura, posledično i životi radnika u takozvanoj “zajednici evropskih naroda”. Ali kako? Na šta mislimo kada razmišljamo o EU kao o vertikalnoj organizaciji?
Dva temeljna stuba evropske monetarne unije predviđaju da svaka država članica održava inflaciju nižu ili jednaku od 3% i koeficijent duga i bruto domaćeg proizvoda od 60% i manji. Ti diktati su uveliko promenili unutrašnje ekonomske politike različitih država članica. Kako se ispostavilo, posledice su pogodile manje dobrostojeće klase.
Kako, dakle, funkcioniše evropska monetarna unija i zašto je ispravno reći da se radi o organizaciji koja favorizuje vlasničku klasu, akumulaciju kapitala, dok s druge strane imamo sve veću proletarizaciju srednje klase i eroziju radničkih prava?
Polazeći od pretpostavke da sama činjenica da postoje različiti modeli međunarodne trgovine došlo je do heterogene raspodele dohotka i ubrzane integracije. Ali se u procesu integracije zanemarila ekonomska usklađenost, a pripadnost evropskom monetarnom klubu je uzrokovala prikriveno, iako ne previše, pretvaranje radnika u sve jeftiniju robu na tržištu.
EU je zapravo najuspešniji instrument finansijske oligarhije u ratu protiv evropskih radnika, i to radnika svih sektora, što su oni u javnim službama osetili poslednji.
Uvođenje mera kao što je Pakt o stabilnosti i rastu, koji se temelji na postupcima takozvane “preventivne i korektivne ruke”, bili su nužni stubovi za izgradnju ervopskog ekonomskog kaveza. Između 2013. i 2015. godine se prešlo na uvođenje mera poput fiskalnog sklopa i smernica o primeni Pakta o stabilnosti i rastu, a cilj je bio jačanje veza između strukturnih reformi, ulaganja i budžetske odgovornosti.
Tako su se udarili temelji za uvođenje novih mera kao što su fiskalna pravila, strukturni neto saldo, srednjoročni cilj i ekspanzivne mere štednje, uz revizije i stalne pritiske i diktate u fiskalnoj politici.
Ovi diktati su Evropsku centralnu banku učinili ne sredstvom koje služi stabilizaciji, jer odbija da se suoči s velikom krizom, već finansijskom institucijom koja nadgleda da se ne krene inflatornim putem, što se sprečava ograničenjem emisija novca.
Ugovor iz Mastrihta je odredio da države u krizi ne mogu štampati svoj novac. S obzirom na to da taj prerogativ više nije u rukama pojedinačne države, nego Evropske centralne banke, prisilili su zemlje da se kreću po liniji gašenja radnih mesta i nezaposlenosti.
Tako se jasno nazire konzervativni i reakcionarni karakter Evropske centralne banke, čiji je cilj da zadrže nivo stalne inflacije, gurajući u očaj mnoge za dobrobit nekolicine, odnosno vrlo malog broja ljudi ili velikih evropskih monopolista.
Stoga se ECB može identifikovati kao čista emanacija interesa globalne finansijske oligarhije. Ukidanje carina, slobodan pristup dobrima, ljudima i kapitalu unutar te finansijske mreže bio je daljnji razvoj kapitalističkog konkurentnog tržišta koje je omogućilo daljnje širenje bankarske moći i relativan pomak srednje klase prema većoj proletarizaciji.
Ali kako se banke razvijaju i koncentrišu u nekoliko institucija, one se od skromnih posrednika pretvaraju u moćne monopoliste, koji imaju gotovo sav likvidni kapital svih kapitalista i malih industrijalaca, kao i većinu sredstava za proizvodnju i izvore sirovina određene težine iz čitavog niza zemalja.
Od 1992. zu brojne zemlje zbog politike delokalizacije izgubile veći deo svojih industrija, uz jasan cilj izvoza tih industrija u zemlje u kojima je rad jeftiniji, čime su se udarili temelji za takozvani “Treći evropski šok”.
Ekonomska kriza je bila nužna za kapital. Njome su bogati postali bogatiji, siromašni još siromašniji, dok se zbog nestanka srednje klase broj siromašnih dodatno povećao.
Napuštanje evropskog kaveza uz istovremeno održavanje postojećeg modela proizvodnje, time i ekonomske politike, neće poboljšati ništa i glavni bi teret opet snosili radnici i mali poduzetnici.
U Velikoj Britaniji, gde se vlasnička oligarhija može pohvaliti strukturom koja je mnogo robusnija od onih u drugim zemlja, Brexit pokazuje da se engleski kapital suočava sa očiglednim poteškoćama.
Jedino je pravo rešenje ponovno uspostavljanje suvereniteta s pažljivom i relativnom primenom socijalističkog modela, koji će onda morati da se osloni na međunarodnu viziju u kojoj su rad i socijalna jednakost iznad logike kapitala i profita.
(logicno.com)
