Erdogan je kupio ruski sistem protivraketne odbrane, prkoseći SAD i NATO-u i vezujući svoju državu za Kinu i Rusiju
Da se Turska okreće od NATO-a ka rusko-kineskom strateškom partnerstvu, na više načina je pokazao turski predsednik Tajip Erdogan u poseti kineskom predsedniku Si Đinpingu, u Pekingu, odmah nakon G20 u Osaki.
[adsenseyu1]
Turska je ključno čvorište za nastajanje novih svilenih puteva, odnosno inicijative Pojas i put. Erdogan je majstor prodaje Turske kao krajnje raskrsnice istoka i zapada. On je takođe izrazio veliko interesovanje za pridruživanje Šangajskoj organizaciji za saradnju (SCO), koju predvode Rusija i Kina, čiji je godišnji samit održan u Biškeku, nekoliko dana pre Osake.
Erdogan nikada nije odustao od odluke Ankare da kupi ruske, odbrambene, raketne sisteme S-400 u iznosu od 2,5 milijarde dolara, prema Sergeju Čemezovu iz Rosteca.
S-400 počinju da se otpremaju u Tursku već ove nedelje. Prema rečima turskog ministra odbrane Hulusija Akara, njihovo raspoređivanje trebalo bi da počne do oktobra. Turska je prva zemlja članica NATO-a koja je kupila S-400, što dodatno ljuti Vašington.
Si je, pozdravljajući Erdogana u Pekingu, naglasio poruku koju je poslao zajedno sa Putinom na njihovim prethodnim sastancima u Sankt Peterburgu, Biškeku i Osaki: Kina i Turska bi trebalo da „podrže multilateralni, svetski poredak, sa Ujedinjenim nacijama u samoj srži, zasnovan na sistemu međunarodnog prava „.
Erdoganov cilj je da konsoliduje kineske investicije u više oblasti u Turskoj, koje su direktno ili indirektno vezane za inicijativu Pojas i put.
Novi geopolitički karavan
Erdogan je napokon shvatio da je novi Put svile 2.0 digitalna verzija antičkih svilenih puteva, čiji su karavani trgovinom povezivali Centralno kraljevstvo sa više islamskih zemalja – od Indonezije do Turske i od Irana do Pakistana.
Rusko-kinesko strateško partnerstvo – direktno uključeno u povezivanje Pojasa i puta sa Evroazijskom ekonomskom unijom i međunarodnim transportnim koridorom sever-jug – podrazumeva Tursku i Iran apsolutno neophodnim ključnim čvorištima za tekući, višeslojni, evroazijski proces integracije.
Nova tursko-iransko-katarska geopolitička i ekonomska osa se polako ali sigurno razvija u jugozapadnoj Aziji, sve više povezana sa Rusijom i Kinom.
Evroazijska integracija vidljiva je, na primer, preko železničke infrastrukture, dizajnirane za povezivanje Novih svilenih puteva i Rusko-iranskog transportnog koridora sa istočnim Mediteranom i Crvenim morem, i istočno, povezivanjem Iransko-pakistanskog koridora sa Kinesko-pakistanskim ekonomskim koridorem, jednim od najvažnijih delova inicijative Pojas i put.
[adsenseyu4]
Sve ovo je podržano međusobnim sporazumima o transportnoj saradnji koji uključuju Tursku-Iran-Katar i Iran-Irak-Siriju.
Krajnji rezultat nije samo konsolidacija Irana kao ključnog čvorišta veznog i putnog povezivanja i kineskog strateškog partnera, već i uključivanje Turske – mosta ka Evropi.
Spreman za posredovanje
Erdogan se sada oseća dovoljno ohrabrenim da bude posrednik između Teherana i Trampove administracije – uzimajući u obzir predlog koji je uputio japanskom premijeru Šinzu Abeu u G20.
Erdogan ne bi dao tu ponudu da se o njoj nije raspravljalo ranije sa Rusijom i Kinom – ključnim potpisnicama sporazuma o nuklearnoj borbi ili Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA).
Lako je uvideti da bi Rusija i Kina trebalo da smatraju Tursku savršenim posrednikom: sused Irana, most između Istoka i Zapada i članica NATO-a. Turska je svakako mnogo reprezentativnija od EU-3 (Francuska, Velika Britanija, Nemačka).
Tramp izgleda da želi – ili bar ostavlja utisak nametanja – JCPOA 2.0, bez Obaminog potpisa. Rusko-kinesko partnerstvo lako bi moglo da to shvati kao blef.Čak i kada bi opstala, neefikasna u svakom smislu, EU-3, postojala bi prava protivteža u obliku Rusije, Kine i Turske.
Od svih ovih važnih poteza na geopolitičkoj šahovskoj tabli, među vodećim igračima ističe se jedna motivacija: evroazijska integracija ne može značajno da napreduje bez izazivanja Trampove opsesije sankcijama.
Webtribune.rs
