Priželjkujemo li bankrot srpskog seljaka kojeg ćemo u prisilno uključiti u tokove nefer biznisa, u kojem će najveći deo dobiti morati da preda snabdevačima GM tehnologije? Ili želimo revitalizaciju srpskih sela i obnovu zadrugarstva – ističe profesorka Brankov
Odluka “da ili ne GMO” u Srbiji je istovremeno i odluka koji model poljoprivrede želimo da dominira u budućnosti: model agroindustrijskog biznisa vođen tehnološkim inovacijama pod patronatom multinacionalnih kompanija, ili porodični model poljoprivrede, vođen ekološkim principima u saglasju sa raspoloživim resursima – prirodnim, ljudskim, proizvodnim, finansijskim i lokalnim.
[adsenseyu1]
Ovako prekretnicu pred kojom će se naći naša zemlja objašnjava dr Tatjana Brankov, docent Ekonomskog fakulteta u Subotici, dodajući da pitanje GMO, uključujući i novostvorene genetski editovane organizme, ne sme da se razmatra samo u sklopu politike bezbednosti hrane, ili ekološke politike.
– Genetski modifikovana hrana koja je prisutna na tržištu predstavlja rizik po zdravstvenu bezbednost ljudi i prouzrokuje brojne neželjene ekološke posledice. Međutim, to je jedan aspekt, drugi je pitanje: da li želimo da budemo vazalna ili suverena država? Priželjkujemo li bankrot srpskog seljaka kojeg ćemo u svojevrsnoj faustovskoj nagodbi prisilno uključiti u tokove nefer biznisa, u kojem će najveći deo dobiti morati da preda snabdevačima GM tehnologije? Ili želimo revitalizaciju srpskih sela i obnovu zadrugarstva – ističe profesorka Brankov.
Iako su Zakonom o genetički modifikovanim organizmima iz 2009. godine proizvodnja i promet GM hrane kod nas zvanično zabranjeni, realno, ni Srbija nije ostala imuna na proizvode koji sadrže GMO ispod 0,9 odsto, naročito kada je reč o uvozu takvih proizvoda. Zbog toga sada kada se govori o GMO, reč je, zapravo, o hrani koja prelazi taj limit. Iako se u javnosti može čuti da u Srbiji postoje na hiljade hektara pod GM sojom, koju i naši koriste, to su sve nepouzdani podaci.
GM hrana se najverovatnije nalazi na našim trpezama, a najviše u prerađenoj hrani stranog porekla. Naravno, navedeno ne isključuje ni domaće kompanije koje su deo mesne (i druge) industrije, a koje uvoze jeftine sirovine. Transgena soja pronađena je u tragovima, čak i u prodavnicama zdrave hrane, o čemu su objavljeni naučni radovi – naglašava naša sagovornica. – Ipak, precizan odgovor na dato pitanje mogu da daju samo nadležni organi.
Srbija ima mehanizme za borbu protiv GMO, ali je, po rečima naše sagovornice, pitanje da li želi da u nju uđe iskreno i “do kraja”, jer je ona neraskidivo vezana za borbu protiv kriminala i korupcije.
– Treba zatvoriti vrata tajkunizaciji agrara i dozvoliti institucijama da rade svoj posao bez pritisaka. U toj borbi država može da računa na podršku više od četiri petine građana – poručuje Brankov. – Stav “naša baštica naša slobodica”, uz uspostavljanje adekvatnog sistema kontrole hrane, u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije, zaštitio bi kako državne interese, tako i interese građana.
Profesorka Brankov navodi i primer pokušaja jednog kragujevačkog portala da dobije odgovore o načinu kontrole prisustva GMO u Srbiji.
Odgovore vezane za kontrolu pošiljaka primarnih poljoprivrednih proizvoda na graničnim prelazima i kontrolu useva na prisustvo GMO, dobili su od Ministarstva poljoprivrede. Zato je, međutim, kaže profesorka, Ministarstvo zdravlja u potpunosti ignorisalo pitanje da li je GMO prisutan u dečjoj hrani. Nadležni organi su, takođe, prenebregli pitanja o kontroli prehrambenih proizvoda u maloprodaji.
(Novosti.rs)
