Odredba o diversifikaciji gasa se otvoreno kosi sa interesima Rusije, ali sve dok Vučić bude držao reč koju je dao Moskvi za Turski tok, Kremlj neće biti protiv njega.
Potpis predsednika Srbije Aleksandra Vučića ispod teksta Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine izazvao je lavinu reakcija, ne samo kod domaće javnosti, već i u mnogim diplomatskim krugovima.
Razlog za to je što se dati sporazum nije doticao samo teme ekonomskih odnosa Srbije i kosovskih predstavnika, već i gorućih međunarodnih problema s kojima ni Srbija ni Kosovo nemaju dodirnih tačaka.
Do ovog trenutka, napisane su mnoge analize Vašingtonskog sporazuma – pravne, ekonomske, politikološke, ali se stiče utisak da što više vremena prolazi, sve manje zaista znamo o značaju tog dokumenta.
Veliki broj uopštenih tvrdnji, kao što je tačka o diversifikaciji izvora gasa, unosi očekivanu strepnju, jer se ne radi o poslovnom ugovoru između dve strane koje kasnije mogu istupiti i braniti svoja prava pred nezavisnim arbitrom, kao što je sud.
Svaka uopštena tvrdnja u sporazumu koji se tiče država u asimetričnom odnosu moći – Sjedinjene Države su prva sila sveta – može biti okrenuta protiv slabije strane u dugoročnoj perspektivi. Kako bismo bolje razumeli lančanu reakciju koju je izazvala objava predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Marije Zaharove, moramo pokušati da dokučimo moguće posledice Vašingtonskog sporazuma u sferi međunarodnih odnosa.
NAJBOLJI STRATEG NA SVETU: Putin je još jednom odigrao vanserijski potez i matirao Zapad i njihove tajne službehttps://t.co/9sFp3IPR6E
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 21, 2020
MEĐUNARODNE REAKCIJE
Razumljivo da srpsku javnost ponajviše zanimaju implikacije sporazuma u tačkama koje se bave Kosovom i Metohijom – ako su građani Britanije bili zabrinuti za Foklandska ostrva, mogu i građani Srbije da strepe za budućnost svoje sopstvene teritorije, sa tako snažnim verskim, istorijskim, pa i ekonomskim značajem.
Zanimljivo je, međutim, da administraciju Trampa očigledno kosovski čvor i nije preterano zainteresovao, naročito što predstavnici Evropske unije, među kojima je najglasnija Nemačka, insistiraju na liderskim pozicijama u pregovorima o statusu Kosova. Stoga ne treba da čudi što se predsednik SAD Donald Tramp udaljio od kosovske tematike i ustremio na ubiranje podrške za predstojeće predsedničke izbore.
Po toj logici, lako je zaključiti zašto u sporazumu obiluje bliskoistočna tematika, usmerena na ispunjavanje nacionalnih interesa Izraela. Tačke o osudi Hezbolaha kao terorističke organizacije, premeštanje ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim, kao i međusobno priznanje Izraela i Kosova predstavljaju direktnu podršku Trampa premijeru Izraela Benjaminu Netanjahuu, čija je politička pozicija takođe ozbiljno uzdrmana. Zauzvrat, Tramp u predstojećem izbornom ciklusu očekuje zdušnu podršku uticajnog izraelskog lobija u Vašingtonu.
Prinudno uplitanje Srbije i Kosova u izraelsko-iranski i izraelsko-palestinski sukob, kao i korišćenje jedne formalno suverene države, kao što je Srbija, i jedne marionetske tvorevine kao što je Kosovo*, u političkoj kampanji predsednika Sjedinjenih Država je izazvalo reakcije prvenstveno iz arapskog sveta.
Ambasador Palestine u Srbiji Mohamed Nabhan izjavio je da Palestina ne priznaje nezavisnost Kosova u skladu sa Rezolucijom UN 1244 i izrazio nadu da Srbija neće ispuniti obaveze koje je na sebe preuzela u okviru Vašingtonskog sporazuma.
Predstavnici Evropske unije su takođe negativno reagovali na tačke sporazuma koje se odnose na Bliski istok, pa je tako portparol Evropske komisije, Peter Stano, podsetio srpsko rukovodstvo da nijedna članica EU nema svoje predstavništvo u Jerusalimu i da Srbija kao kandidat za članstvo treba to da poštuje. Kao što se može videti, negativne reakcije nisu došle samo od Rusije, već i iz arapskog sveta, pa čak i od Evropske unije.
Ruska reakcija je ipak bila najeksplozivnija i privukla je najviše pažnje. Između ostalog, možemo biti sigurni da su i kineski zvaničnici imali zamerke na tačku o zaustavljanju razvoja 5G mreže, čime se bavi državna korporacija „Huavej“, ali nije stil kineske diplomatije da svoje kritike iznosi javno, osim ako drugog izlaza iz situacije nema.
KRITIKA ZAHAROVE ILI RUSIJE?
Prvo pitanje koje moramo postaviti jeste da li je Marija Zaharova izazvala diplomatski skandal na svoju ruku ili je to deo diplomatske strategije ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
Postoje dve varijante do kojih se može stići zdravorazumskim logičkim zaključivanjem: Prva je da Marija Zaharova ima odrešene ruke po pitanju aktivnosti na društvenim mrežama i može da publikuje kakve god stavove poželi; druga je da se Zaharova potčinjava određenoj činovničkoj hijerarhiji i mora da usklađuje svoje objave sa nadređenim licima.
[adsenseyu1]
Pritom treba imati u vidu da je malo verovatno da lično Marija Zaharova, koja ima jako ispunjen raspored, a nedavno je postala i načelnik katedre na Diplomatskoj akademiji u Moskvi, sama vodi stranice na društvenim mrežama.
Ovakvim i sličnim poslovima se bave menadžeri marketinga u sferi društvenih mreža. U Rusiji, kao i na Zapadu, ova praksa je rasprostranjena u tolikoj meri da čak i firme srednjeg obima imaju otvorenu funkciju za menadžera društvenih mreža.
Imajući to na umu, možemo zaključiti da je gotovo nemoguće da Marija Zaharova kao činovnik u MSP Ruske Federacije može samostalno da naloži da se neki kritički sadržaj objavi na Fejsbuku ili Instagramu bez prethodne konsultacije sa činovnicima višeg ranga.
Pošto je u pitanju bila otvorena kritika predsednika jedne prijateljske države, možemo sasvim slobodno pretpostaviti da su konsultacije vođene na najvišem nivou, sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim. Zašto je Rusiji toliko zasmetao Vašingtonski sporazum da je bila neophodna otvorena kritika?
Na prvi pogled, odredba o diversifikaciji gasa se otvoreno kosi sa ruskim ekonomskim interesima, naročito ako se uzme u obzir činjenica da Trampova administracija ulaže velike napore da osujeti projekat izgradnje gasovoda „Severni tok 2“ i „Turski tok“. Dalje, odredba o tome da Srbija neće pokušavati da spreči ulazak Kosova u međunarodne institucije, uključujući i Ujedinjene nacije, sa nejasnom vremenskom odrednicom, kosi se sa stavom zvanične Rusije o iznalaženju rešenja kosovskog problema u skladu sa Rezolucijom 1244.
Na kraju, čitava ikonografija, ponižavajući ritual koji je američki predsednik namenio svom srpskom kolegi, ali ne i parnjaku, jasno svedoči o tome da je mnogovektorna politika Aleksandra Vučića u ozbiljnoj krizi. Trampov posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine, Ričard Grenel, ocenio je Vašingtonski sporazum kao okretanje Srbije prema Zapadu, a od Rusije i Kine. Baš je ovo i bila poenta kritike Marije Zaharove kao predstavnice ruske diplomatije.
„PRIMITIVIZAM“ I IZVINjENjE
Sadržina same kritike jeste bila u najmanju ruku sporna. Šira ruska javnost koja nije bila ni upoznata sa sadržinom Vašingonskog sporazuma, jer ruski mediji tu temu nisu pomno pratili, bila je zatečena poređenjem srpskog predsednika sa Šeron Stoun u filmu „Niske strasti“.
Rusko društvo drži do javnog morala i ovakve igre sa polu-seksualnim kontekstom uvek nailaze na opštu osudu. Moramo razumeti da se ruska javnost ne deli na pro-Vučić i anti-Vučić deo, kao što je slučaj sa polarizovanim srpskim društvom, te da je za prosečnog Rusa Srbija jedina preostala prijateljska zemlja u Evropi.
Možemo spekulisati da je izbor scene iz „Niskih strasti“ kao sadržine kritike bio izbor menadžera socijalnih mreža koji je zaposlen u kabinetu Zaharove, a da je od nje dobio opšte smernice da kritika bude oštra i sa dozom humora. Većina ruskih medija, naročito liberalni, predstavili su objavu stranice Zaharove kao skandaloznu.
Reakcije srpske javnosti su razumljivije – opozicioni deo je to pozdravio u nadi da će Rusija krenuti u informativni rat sa Vučićem, pozicioni je krenuo u protivnapad.
Tako smo bili svedoci i otvorenih napada na račun Rusije iz redova SNS-a, kao što je objava Dragana Šormaza, poslanika Narodne skupštine, koji je Rusiju nazvao „nemoćnim kepecom na međunarodnoj sceni“, ali i umerenijih kritika, kao što je bila izjava Vučićevog pregovarača u briselskim pregovorima, Marka Đurića, koji je isticao Vučićeve dobre namere prema Moskvi i činjenicu da predsednik Srbije satima čeka ispred kabineta Vladimira Putina na prijem.
Drugi bliski saradnik Aleksandra Vučića, donedavni minstar odbrane Aleksandar Vulin, optužio je Mariju Zaharovu za zlobu i zavist prema predsedniku Srbije, u čemu nema puno smisla (zašto bi portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova zavideo Aleksandru Vučiću, i na čemu), ali je indikativno da on nije kritikovao Rusiju, već lično Zaharovu.
Do ruskih medija je stigla izjava Aleksandra Vučića u kojoj je kritiku Zaharove predstavio kao „primitivizam“, ali ne i deo njegove izjave u kojoj je podvukao da su za takav prostakluk odgovorni i „oni koji su je tu postavili“ – to jest Sergej Lavrov i Vladimir Putin.
[adsenseyu4]
Ruski mediji su ovaj poslednji deo preveli kao „oni koji su to objavili“, očigledno pod instrukcijama Kremlja da se sukob ne bi dalje raspirivao. Vučić je takođe delimično objasnio i izjavu Vulina o zavisti, jer je podvukao da je objava Zaharove bila proizvod uspešnog okončanja pregovora u Vašingtonu. Ovde je gospodin predsednik u pravu, možda ne oko emocije, ali Rusija je zaista ostala nezadovoljna potpisivanjem tog sporazuma i protumačila je to kao neprijateljski čin.
Na stranici Zaharove su se kasnije pojavila objašnjenja konteksta objave u kojima je glavninu krivice poneo Tramp, mada kritika svejedno ostaje jer ako optužujete Trampa za poniženje Vučića, onda se postavlja pitanje zašto predsednik Srbije to poniženje trpi.
Jasno je da je zvanični stav srpskih vlasti drugačiji i da sam Vučić ne priznaje nikakav ponižavajući odnos. Skandal se stišao tako što je predsednik Srbije pozvao prvo Sergeja Lavrova, a zatim i Vladimira Putina, očito u cilju da ih uveri da Vašingtonski sporazum nije usmeren protiv Rusije.
Po reakciji vrha ruskih vlasti možemo zaključiti da su te garancije prihvaćene. Možemo se naravno zapitati, a zašto bi ruska strana istupila sa kritikom sporazuma, a docnije se sa istim složila u razgovoru sa Vučićem i još predsedniku Srbije uputila zvanično izvinjenje?
Odgovor na ovo pitanje nije komplikovan – Rusija nema planove da politički integriše Balkan, Rusija nema planove da na tom prostoru gradi vojne baze, Rusija ima plan da konsoliduje postsovjetski prostor i strukturira ekonomski održivu i administrativno efikasnu Evroazijsku uniju.
Balkanska strategija Rusije je čisto ekonomska i bazira se umnogome na trgovini energentima i izgradnji energetske infrastrukture – gasovoda. Rusija se iz tih razloga ne bavi rušenjem ili destabilizacijom režima na Balkanu. Srpska opozicija će zato morati da nađe drugi način borbe protiv Aleksandra Vučića, jer od Kremlja u tom zadatku neće dobiti pomoć.
Ovu tvrdnju možemo uzeti kao činjenicu sve dok Aleksandar Vučić bude držao reč koju je dao Moskvi, a ona se svodi na sprovođenje izgradnje kraka „Turskog toka“ iz Bugarske, što je vitalni ruski interes na Balkanu.
Problem je u tome što „diversifikacija izvora gasa“ za predsednika Trampa može da znači jedno, a za predsednika Putina drugo, ali kako će između njih dvojice balansirati Aleksandar Vučić, nakon što se sporazumno obavezao jednom od njih, ostaje da se vidi.
Aleksandar Đokić (Pečat.co.rs)
Autor je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi.
