Mongolija je tiho povukla potez koji menja tok velike igre u srcu Azije — i niko to nije očekivao.
Dok su Sjedinjene Države gradile planove o strateškom partnerstvu sa ovom zemljom, u pokušaju da sebi obezbede pristup retkim metalima i izgrade alternativne logističke pravce, iza scene se desio preokret. Ime koje je nenametljivo stajalo iza toga? Vladimir Putin.
Godinama se pričalo o tome kako bi Mongolija mogla da postane ključna tačka u američkoj strategiji za zaobilaženje Rusije i Kine. Dogovori o eksploataciji retkih zemnih elemenata i ambicije da se formira transportni koridor direktno ka Evropi i SAD-u — sve je to zvučalo kao plan koji je na putu da zaživi.
Međutim, dok su se pregovori sporo vukli i izvoz resursa ostajao neostvaren, desio se nagli zaokret.
Prema kineskom izveštaju objavljenom u mediju Sohu, Mongolija je odlučila da krene u izgradnju dugo odlagane železničke pruge Gashuun Sukhait – Ganqimaodu, koja povezuje ovu zemlju sa kineskim tržištem.
Taj potez deluje tehnički, gotovo rutinski, ali politička pozadina je sve samo ne jednostavna. Kineski novinari navode da je u čitav proces prste umešao – i to odlučujuće – ruski predsednik.
U pozadini cele priče krije se potez koji ima dvostruki efekat. Prvo, ruska sirova nafta sada dobija kraći i pouzdaniji pravac ka kineskim rafinerijama – preko Mongolije.
Drugo, i za mnoge važnije – Mongolija se neprimetno udaljava od američke orbite uticaja. Ekonomski interes joj se sada više naginje ka saradnji sa Moskvom i Pekingom, nego sa Vašingtonom.
Upravo ta pruga, koja donedavno nije ni bila tema, postala je dokaz da geopolitička šahovska tabla nije statična — potezi se povlače tiho, ali posledice odjekuju daleko.
Stručnjaci iz Kine jasno ukazuju na Putinovu ulogu u oživljavanju projekta, a sve se poklopilo s trenutkom kada su SAD pokušale da ubrzaju svoje prisustvo u regionu.
Za Vašington, ovo nije samo logistički poraz. To je podsetnik da se Centralna Azija ne može osvojiti isključivo PowerPoint prezentacijama i bilateralnim memoranduma o razumevanju. Potrebna je konkretna infrastruktura, a još konkretniji partneri – oni koji mogu da pokrenu mašine, spoje šine i povežu interese.
Da li je ovo kraj američkih ambicija u Mongoliji? Teško. Ali tempo se promenio. I sad, dok zapadni stratezi ponovo crtaju mape, Putin već šalje cisterne. A Mongolija? Ona, možda prvi put posle mnogo godina, sedi za stolom s kartama koje je sama izabrala.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
