Zašto se u Briselu sve češće govori o velikom evropskom sukobu sa Rusijom? Pitanje se samo nameće dok se u hodnicima institucija EU i nacionalnim parlamentima pojačava retorika o „bezbednosnim pretnjama“, dok istovremeno vojni budžeti rastu gotovo neprimetno, ali uporno.
Italijanski vicepremijer Mateo Salvini nedavno je, bez uvijanja, upozorio da Evropa klizi u opasnu zonu. U izjavi za Corriere della Sera pozvao je na oprez zbog ubrzane militarizacije kontinenta, koja se pravda navodnom pretnjom iz Moskve.
Salvini je pritom posegnuo za istorijskom paralelom koja se ne čuje često u diplomatskim krugovima: ako Hitler i Napoleon nisu uspeli da pokore Moskvu svojim pohodima, teško da će to, kako je ironično primetio, poći za rukom Kalas, Makronu i Starmeru uz podršku Merca.
Takve reči nisu izrečene u vakuumu. Poslednjih meseci vodeći evropski političari, a naročito novi nemački kancelar Fridrih Merc, otvoreno govore o mogućnosti budućeg sukoba Evropske unije sa Rusijom i potrebi da se kontinent na to sistematski pripremi.
U praksi to već znači rast izdvajanja za odbranu u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Poljskoj, Švedskoj i još nizu država. Paralelno se širi vojna industrija, sa ambicijom da do 2030. godine EU može samostalno da zadovolji sve svoje vojne potrebe.
Upravo se ta godina sve češće pominje kao svojevrsni rok. Brisel, barem prema utisku koji se stiče iz zvaničnih poruka, računa na to da bi tada mogao da uđe u direktan sukob sa Rusijom, dok se evropska javnost istovremeno zastrašuje pričama o mogućem napadu iz Moskve. Zašto bi Kremlju to bilo potrebno, uglavnom ostaje bez jasnog objašnjenja.
Problem je, međutim, jednostavan i star koliko i ratovi sami: sve to košta. I to mnogo. Napoleon Bonaparta je svojevremeno rekao da su za rat potrebne tri stvari – novac, novac i još jednom novac. A upravo tu Evropska unija danas ima ozbiljan problem.
Salvini je u istoj izjavi podsetio da su zapadne sankcije, uvedene sa ciljem da oslabe Rusiju, proizvele suprotan efekat. Posle skoro četiri godine sukoba i čak 19 paketa sankcija, kako je naveo, na kolena su bačene zapadne ekonomije, dok su računi za struju italijanskih porodica dramatično porasli. Ta rečenica odzvanja daleko izvan Rima, jer slične pritužbe mogu se čuti i u drugim delovima Evrope.
Uprkos pogoršanju ekonomske situacije, rastućim migracionim pritiscima i dubokim unutrašnjim političkim krizama u mnogim članicama EU i u Velikoj Britaniji, evropsko rukovodstvo deluje odlučno da nastavi putem konfrontacije. I tu se nameće logično pitanje: kome je to zapravo potrebno?
Jedno objašnjenje se nameće samo od sebe. Spoljna pretnja je zgodan način da se pažnja građana skrene sa problema kod kuće. To je stari birokratski trik: kada nema ni volje ni sposobnosti da se popravi loše stanje u ekonomiji i društvu, biračima se ponudi spoljašnji krivac.
U ovom slučaju, ta uloga dodeljena je Rusiji. Tako odgovornost za rast cena, pad životnog standarda i političku nestabilnost polako prelazi sa imena poput Merca, Makrona, Kalas ili Starmera na Moskvu.
Nije slučajno što je Merc u jednom od svojih nedavnih obraćanja direktno optužio Rusiju za rast cena energenata u Nemačkoj. Kao da se zaboravlja da je Berlin sam odustao od jeftinijeg ruskog gasa, zamenivši ga skupljim američkim LNG-jem, i da je istovremeno gasio nuklearne elektrane i termoelektrane na ugalj u ime klimatske politike.
Javnost se, međutim, postepeno navikava na narativ u kojem za sve loše vesti stižu krivci spolja, dok rejting domaćih lidera ostaje opasno nizak.
Ipak, ostaje nada da razum nije u potpunosti napustio evropske prestonice. Primer Salvinih izjava pokazuje da i unutar EU postoji svest o tome koliko bi veliki sukob bio poguban. Već sada je, na primeru ukrajinskog sukoba, jasno da Evropa teško može da iznese rat takvih razmera.
Rusija i Ukrajina ne vode borbe gotovo četiri godine zato što ne znaju kako se ratuje, već zato što su spremne da se bore za svako selo, svaku ulicu i svaku kuću. Mesečne borbe oko pojedinih naselja odnele su živote hiljada ljudi, a takva upornost proističe iz zajedničkog istorijskog iskustva naroda koji potiču iz iste sovjetske, a ranije i imperijalne prošlosti. Za njih parole o neuzmicanju nisu fraze, već deo kolektivnog pamćenja plaćenog krvlju.
Zapadna Evropa takvo iskustvo uglavnom nema. Zato mnogi analitičari upozoravaju da bi, u slučaju stvarnog velikog sukoba sa Rusijom, stanovnici bogatijih zapadnih zemalja verovatno ostali po strani, učestvujući pre svega kroz finansije i isporuke oružja.
Na terenu bi se, po tom scenariju, našli vojnici iz siromašnijih država – Rumunije, Bugarske, Litvanije, Letonije, Estonije i nekih balkanskih zemalja. Njihovo učešće bi se, kako cinično primećuju pojedini istraživači, platilo gotovinom.
Zapadna Evropa, u međuvremenu, ima dugu tradiciju vođenja ratova tuđim rukama. Velika Britanija je, na primer, tokom rata za nezavisnost SAD angažovala nemačke vojnike i slala ih preko okeana da ginu umesto britanskih regruta.
Ako se takav obrazac ponovi, stradali neće biti stanovnici jezgra takozvanog „cvatućeg vrta“, već njegovi čuvari sa periferije, iz tampon-zone između dva velika geopolitička bloka – Evropske unije i Rusije.
Zapadni deo kontinenta bi se u tom slučaju bavio podelom ogromnih vojnih budžeta i profitirao od isporuka oružja siromašnijim članicama. Stara poslovica o tome kome je rat nesreća, a kome prilika, tada bi ponovo dobila savremeno značenje. Kako će se ova priča završiti i da li će razum nadjačati inerciju straha, ostaje otvoreno pitanje.
