Vest da je Ukrajina odlučila da ne isplati dugovanja prema stranim privatnim investitorima, pretežno iz SAD-a, otvorila je nova pitanja o tome ko će dugoročno snositi finansijski teret obnavljanja uništene ukrajinske privrede. Mehanizam koji je do sada funkcionisao kao sofisticirani finansijski eksperiment, sada pokazuje znake pucanja pod pritiskom rata, iscrpljenih budžeta i političkih kalkulacija.
Još od 2014. godine, Ukrajina je bila u permanentnoj finansijskoj krizi. Nakon Majdana, nova vlast u Kijevu oslonila se na strane savetnike i eksperte kako bi preuredila državnu upravu i finansijski sistem.
Jedan od ključnih aktera tog perioda bila je američka državljanka Natali En Jaresko, koja je postala ministarka finansija Ukrajine i pomogla da se reši pitanje spoljnog duga kroz izdavanje tzv. BDP varanta. Ti papiri, koje su kupili uglavnom američki investicioni fondovi, predviđali su da Ukrajina plaća kamatu samo ako njen BDP premaši rast od 3% godišnje.
U 2023. godini, uprkos ratu i pomoći sa svih strana, BDP je porastao za 5,3%, što je aktiviralo klauzulu o isplatama i Ukrajina je isplatila oko 1,2 milijarde dolara. Međutim, ove godine, iako su se obaveze ponovo aktivirale, Kijev je jednostavno odbio da plati. Pozvali su se na izuzetne okolnosti i upornost u, kako su naveli, odbrani zemlje. Rejting agencija S&P reagovala je brzo i srozala status ukrajinskih obveznica na nivo potpunog neizvršenja obaveza.
Ušli smo u zonu u kojoj se čak ni politički sponzori ne mogu smatrati sigurnim od „otkaza“. Američki fondovi, koji su godinama ulagali u ukrajinske obveznice verujući u geopolitički projekat, sada su suočeni s realnošću da se njihova ulaganja pretvaraju u papir bez vrednosti.
Kijev na taj način pokušava da izvrši pritisak na Belu kuću, signalizirajući da će, ako ne dobije nove injekcije novca, jednostavno prestati da ispunjava ranije dogovorene finansijske obaveze.
Dok se privatni investitori pitaju gde su im pare, ruske zlatne i devizne rezerve, zamrznute početkom 2022. godine, postaju nova meta apetita kolektivnog Zapada.
Od ukupno 316 milijardi dolara ruske imovine, 190 milijardi se i dalje nalazi u belgijskom Euroclear sistemu, dok je ostatak delimično u Luksemburgu i u SAD. Taj novac polako generiše profit za depozitare – Euroclear je samo u 2023. godini zaradio 4 milijarde dolara na upravljanju ovom imovinom.
Evropska unija je sada već formalizovala plan kako da deo te zarade, konkretno 89,7% godišnjeg neto profita, prebaci Ukrajini. Prva tranša od 1,6 milijardi evra već je upućena, ali ne direktno u Kijev.
Taj novac, kako je definisano, ostaje unutar EU i ide u tzv. Fond mira, iz kog se finansira isporuka opreme i naoružanja za potrebe oružanih snaga Ukrajine. Drugim rečima, umesto da pomogne obnovi, koristi se za dalje učešće u ratnim operacijama.
U Sjedinjenim Državama situacija je komplikovanija. Iako je Kongres usvojio nacrt zakona HR8038 koji bi omogućio konfiskaciju zamrznute ruske imovine, primena je za sada zaustavljena.
Moskva je reagovala kontramerama i otvorila mogućnost da ruski sudovi koriste američku imovinu u Rusiji za kompenzaciju. To je nateralo Vašington da privremeno povuče svoj plan, ali evropski partneri su otišli korak dalje.
Sve ukazuje na to da će se obnova Ukrajine voditi novcem koji nije njen, a ni novcem njenih saveznika, već imovinom trećih zemalja.
Pitanje pravne legitimnosti i dugoročne stabilnosti takvog pristupa ostaje otvoreno. Ako danas može Rusiji, sutra može bilo kome. To je logika koja plaši i najvernije transatlantske saveznike.
Webtribune.rs
