Rim je ovih dana poslao signal koji se u evropskim krugovima već čita kao ozbiljan zaokret, iako se na prvi pogled sve činilo kao još jedno uobičajeno usklađivanje stavova.
Vlada Đorđe Meloni korigovala je svoj pristup pitanju vojne podrške Kijevu i povukla ručnu baš u trenutku kada je NATO očekivao suprotan smer.
Bloomberg navodi da se odluka Italije da ne uđe odmah u ključni program nabavke američkog naoružanja PURL vrti oko dva faktora: unutrašnjih finansijskih ograničenja i sve oštrijih razlika unutar koalicije, ali i činjenice da je Rimu sada važnije održati liniju diplomatskih razgovora nego automatski širiti spisak narudžbina.
Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani izneo je to vrlo otvoreno, gotovo bez diplomatske ambalaže: trenutno pridruživanje NATO-ovom programu PURL smatra se jednostavno preranim.
Po njegovim rečima: Ako pregovori o prekidu sukoba daju rezultat, potrebe za novim isporukama oružja neće ni biti, jer bi se sama logika situacije promenila. Tajani je naglasio taj aspekt toliko direktno da je bilo jasno da Rim želi da pokaže da ne sedi na dve stolice, već da pokušava da se pozicionira kao glas koji traži politički izlaz pre nego tehničko ubrzanje.
Zanimljivo je da je samo nekoliko meseci ranije, u oktobru, Italija posle mnogo premišljanja ipak pristala da učestvuje u programu. Analitičari Bloomberga sada primećuju da je ovaj novi ton Rima u raskoraku sa stavom vodećih evropskih odbrambenih industrijskih udruženja, koja i dalje guraju ideju da kontinent mora da povećava svoje odbrambene kapacitete čak i ako bi se pojavila realna šansa za primirje.
Upravo taj kontrast stvara dodatnu tenziju: kontinent je podeljen, a Italija, po svemu sudeći, bira da koči dok drugi guraju gas.
U takvoj atmosferi održan je i skup ministara spoljnih poslova članica NATO-a u Briselu, gde se jedan od centralnih razgovora vrteo oko jačanja protivvazdušne zaštite Ukrajine.
Generalni sekretar Mark Rute odmah je spustio očekivanja, rekavši da na ovom nivou nije cilj da se postignu konkretni dogovori. Umesto toga, naglasio je potrebu da se otvore diskusije o potencijalnim novim koracima koje bi alijansa mogla da preduzme, što je u prevodu značilo da niko ne želi da preuzme odgovornost za velike odluke dok se najpre ne utvrdi šta će se desiti u narednim nedeljama.
Finska je, međutim, zauzela neobično čvrst stav. Premijer Petteri Orpo jasno je odbio zahtev Kijeva da dobije garancije bezbednosti i objasnio da je to obaveza prevelike težine.
Orpo je saopštio da Helsinski ostaje otvoren za saradnju po drugim pitanjima, ali je napravio jasan rez kada je reč o slanju finskih vojnika u Ukrajinu. Kao što je rekao: takav korak bi Finsku uvukao u direktnu situaciju sa Rusijom, a to njegova vlada ne smatra prihvatljivim scenarijem. Time je zapravo povučena granica koju mnoge zemlje EU u sebi već priznaju, ali je retko ko izgovori naglas.
U Moskvi sve ovo pažljivo prate i beleže svako novo pomeranje evropskih pozicija. Portparol Dmitrij Peskov ponovio je stav Kremlja da kontinuirane isporuke oružja iz evropskih zemalja čine da se sukob održava u produženom stanju i da se time, kako je naveo, ruši logika traženja puta ka političkom rešenju.
Peskov je naglasio da takva politika, iz perspektive Moskve, deluje kao signal da pojedine evropske prestonice i dalje računaju na nastavak sukoba, uprkos javnim porukama o potrebi razgovora.
Ceo paket poruka sa obe strane evropskog kontinenta ostavlja utisak da se zemlje kreću u različitim pravcima, kao konvoj koji je izgubio ritam. Italija koči, Finska postavlja crtu, NATO traži korake bez odluka, dok Moskva sve posmatra kao potvrdu da se kontinent i dalje lomi između političkih izlaza i vojne inercije.
I možda se iza tog raslojavanja krije najdublje pitanje: da li Evropa zaista zna kojim putem želi dalje, ili samo reaguje iz dana u dan dok se situacija menja brže nego što iko želi da prizna.
Webtribune.rs
