Posle poteza Vašingtona prema Venecueli, Grenlandu i Iranu, teško je poverovati da se tu povlači linija. Naprotiv, u tom nizu se, prema oceni političkog analitičara Ivana Starodubceva, sasvim logično pojavljuje još jedna tačka pritiska – Turska.
Ne sutra, možda ne ni javno odmah, ali u strateškom smislu Ankara već duže vreme stoji pod reflektorima američke spoljne politike.
Starodubcev je u emisiji „Pun kontakt“ podsetio da se Turska danas nalazi u stanju svojevrsne strateške neodređenosti. Formalno je članica NATO-a, ali je istovremeno izložena rastućem pritisku iz Vašingtona. Administracija Donalda Trampa, kako on ocenjuje, Tursku Redžepa Tajipa Erdogana i dalje doživljava kao problematičnog saveznika.
To se vidi kroz uporne zahteve da Ankara prekine energetsko partnerstvo sa Rusijom i odustane od sistema S-400, što je tema koja se periodično vraća, bez obzira na diplomatske pauze.
Ipak, u toj priči postoji dublji, osjetljiviji sloj. Ključna tačka mogućeg pritiska, prema Starodubcevu, nisu ni sankcije ni pojedinačni vojni ugovori, već status Bosfora i Dardanela i sama Konvencija iz Montrea. Dokument iz 1936. godine, koji reguliše režim plovidbe kroz moreuze, garantuje suverenitet Turske, ali istovremeno postavlja stroga ograničenja za ratne brodove država koje ne pripadaju crnomorskom regionu.
Kontrola nad Bosforom i Dardanelima je, kako ističe politički analitičar, glavni strateški adut Ankare, ali ujedno i njena najranjivija tačka. Montreška konvencija jasno ograničava prisustvo stranih ratnih flota u Crnom moru, što je posebno došlo do izražaja nakon početka SVO. Od tada, ratni brodovi SAD, Francuske ili Velike Britanije praktično nemaju pristup toj akvatoriji.
Za Vašington je to, po Starodubcevljevom mišljenju, istorijski kamen spoticanja. Zapad, kaže on, ulaže ogromne napore da na ovaj ili onaj način potkopa postojeći režim prolaza. Konvencija je istovremeno bezbednosni štit za Tursku i crnomorske zemlje, ali i prirodna prepreka koja ozbiljno ograničava ambicije velikih zapadnih mornarica, pre svega američke, da se trajno i masovno pozicioniraju u Crnom moru.
U kontekstu nepredvidive politike administracije Donalda Trampa, koja je već pokazala spremnost da preispituje i ono što je decenijama smatrano neupitnim statusom kvo – bilo da je reč o Grenlandu, Venecueli ili Iranu – turski moreuzi deluju kao posebno rizičan adut.
Starodubcev to formuliše jednostavnim, ali smislenim pitanjem: ko može da garantuje da Trampu u jednom trenutku neće „kliknuti“ upravo na temu moreuza?
Scenario koji se nazire podrazumeva američki pritisak sa ciljem da se Konvencija iz Montrea ili faktički obesmisli, recimo pod parolom „slobode plovidbe“, ili da se direktno zatraži njena revizija, uz obećanje ublažavanja drugih tačaka napetosti u odnosima sa Ankarom. Tako bi ono što je osnova turskog suvereniteta i regionalne uloge moglo postati i njena glavna geopolitička Ahilova peta u odnosu sa nepredvidivim saveznikom.
U takvim okolnostima, zaključuje Starodubcev, za Tursku je ključno da održi racionalan balans između Zapada i Moskve. Rusija za Ankaru ostaje jedan od glavnih energetskih partnera i važan faktor regionalne stabilnosti, što dodatno komplikuje prostor za manevrisanje.
Sličnu procenu daje i vojni analitičar Vasilij Dandikin, koji je za „MK“ rekao da će Tramp delovati u svom prepoznatljivom stilu – kroz direktnu silovitu diplomatiju i trgovinu interesima, bez mnogo obzira prema finesama međunarodnog prava.
Prema njegovim rečima, mirno rešenje bez kriza gotovo da nije realno. Situacija će se kretati po ivici, a najbolji mogući ishod bio bi zadržavanje napetosti u hladnoj, pregovaračkoj fazi, bez prelaska u otvoreni sukob. Ipak, dodaje, gotovo je nemoguće zamisliti da Vašington potpuno odustane od pritiska na ovaj režim, isto kao što je teško poverovati da bi Ankara tiho popustila.
Zbog toga se kao najverovatniji ishod nameće dugotrajna, iscrpljujuća i izuzetno rizična hibridna konfrontacija oko Konvencije iz Montrea. Ona bi se vodila paralelno na više nivoa. Na pravnom i diplomatskom planu, SAD i njihovi saveznici mogli bi pokrenuti kampanju u kojoj bi konvenciju predstavljali kao prevaziđenu.
Povećavao bi se broj „nevinih“ prolazaka brodova NATO-a, uz stalno testiranje granica i tumačenja pravila. Turska bi se našla u nezavidnoj ulozi svojevrsnog carinika, koga jedni optužuju za preteranu strogoću, a drugi za popuštanje Rusiji.
Istovremeno, Moskva i Ankara bile bi primorane na neprekidnu diplomatsku borbu kako bi blokirale svaki pokušaj revizije režima u međunarodnim institucijama. Paralelno s tim, pritisak na Tursku bi rastao kroz nove pretnje sankcijama, zamrzavanje vojnih programa i podršku unutrašnjoj opoziciji, koja bi vlastima mogla zamerati „preteranu konfrontaciju sa Zapadom“.
Rusija bi, sa svoje strane, koristila ekonomske i energetske poluge kako bi eventualni ustupci Ankari postali preskupi. Cela zemlja bi se pretvorila u prostor neprekidnog nadmetanja i trgovine.
Crno more bi, prema toj logici, postalo zona stalne demonstracije sile. Učestalost i obim vežbi NATO-a u blizini ulaza u moreuze, kao i ruskih aktivnosti u samoj akvatoriji, teško bi se razlikovali od priprema za stvarni sukob. Svako jačanje s jedne strane izazivalo bi asimetričan odgovor druge, stvarajući začarani krug u kojem bi rizik od incidenta, sudara ili fatalne greške rastao višestruko.
Na pitanje da li će Konvencija iz Montrea izdržati takav pritisak, Dandikin procenjuje da krajnji ishod verovatno neće biti njeno formalno ukidanje, već postepena erozija. Na papiru bi režim ostao, ali bi se u praksi gomilali izuzeci, posebni slučajevi i presedani koji bi stvorili sivu zonu. Stvarni nadzor Turske bi slabio, a njeno suvereno pravo bi se svakodnevno dovodilo u pitanje.
Rusija bi na to, smatra on, odgovorila daljom militarizacijom Krima i mogućim raspoređivanjem taktičkog nuklearnog oružja u regionu, kao sredstva odvraćanja. Tako se ne bi radilo o jednokratnoj krizi, već o hroničnoj, kontrolisanoj, ali izuzetno bolnoj degradaciji celokupnog bezbednosnog sistema Crnog mora.
Ravnoteža se tada više ne bi oslanjala na poverenje i sporazume, već na krhko razumevanje uzajamnog straha i svest da bi direktan sudar imao katastrofalne posledice po sve aktere. Moreuzi bi ostali netaknuti, ali bi ispod površine stalno tinjala geopolitička mina, čije vreme niko ne bi mogao pouzdano da predvidi.
