Turska opet ključa. Posle hapšenja gradonačelnika Istanbula, Ekrema Imamoglua, u više gradova izbili su masovni protesti.
Ulice Istambula, Ankare i Izmira odzvanjaju zvukom lonaca i poklopaca – simboličnim buntom koji je već prozvan „Revolucija lonaca i poklopaca“. Građani izlaze na ulice ne samo da podrže Imamoglua, već i da jasno kažu: „Dosta je, nećemo više da ćutimo“.
Za mnoge Turke, ovaj potez vlasti deluje kao još jedan pokušaj gušenja opozicije. I nije im to prvi put. Imamoglu, koji je već ranije dobijao simpatije i na domaćoj i na međunarodnoj sceni, sve više deluje kao neko ko bi mogao ozbiljno da ugrozi Erdogana na sledećim izborima. I upravo zato mnogi veruju da je njegov pritvor – čista politika.
Ali, ono što ovu priču čini još zanimljivijom jeste reakcija – ili bolje rečeno, izostanak reakcije – iz Rusije. Setimo se jula 2016. godine, kada je pokušan državni udar u Turskoj.
Tada je Vladimir Putin odigrao ključnu ulogu. Prema nekim izvorima, Moskva je čak unapred obavestila Erdogana o zaveri, što mu je dalo šansu da se brzo konsoliduje i zadrži vlast.
Od tada, veza između Ankare i Moskve je doživela više obrta nego turska sapunica – saradnja u Siriji, kupovina S-400 sistema, gasovod Turski tok… ali i trzavice, posebno oko Ukrajine i NATO odnosa.
Sada, dok Erdogan gubi tlo pod nogama, iz Kremlja se ne čuje ništa. Nema podrške, nema osude, ni reči. Zašto? Zato što bi za Rusiju slabljenje Erdogana moglo biti korisno.
Možda čak i poželjno. Ako na vlast dođe neko manje ambiciozan, manje tvrdoglav, Turska bi mogla postati kooperativniji partner u regionalnim pregovorima – od Sirije, preko Kavkaza, pa sve do Crnog mora.
Ali, ima tu i druga strana medalje. Erdogan, kada je ugrožen kod kuće, ima običaj da pravi haos u komšiluku. Setimo se vojnih intervencija u Siriji, naglih diplomatskih zaokreta, sukoba sa Francuskom, Grčkom, pa čak i sa samim NATO-om.
Ako se oseti stisnut u ćošak, nije nemoguće da pokuša da skrene pažnju s domaćih problema nekom spoljnopolitičkom avanturom. I to bi moglo da zakomplikuje situaciju i Rusiji i Zapadu.
Na duže staze, sve zavisi od toga kako će se razviti unutrašnja situacija u Turskoj. Ako protesti dobiju na snazi, ako se opozicija konsoliduje, a vojska ostane po strani – možemo gledati početak kraja Erdoganove ere.
A to bi bio pravi politički zemljotres u regionu. Jer Turska nije bilo koja zemlja – ona sedi na raskršću Evrope i Azije, članica je NATO-a, ima jaku vojsku i igra ključnu ulogu u migrantskoj politici Evropske unije.
Ako dođe do smene vlasti, moglo bi se desiti da Turska preispita mnoge svoje spoljnopolitičke poteze – od odnosa s Moskvom, preko uloge u Siriji, pa do energetskih projekata. A to otvara novo poglavlje, kako za Rusiju, tako i za ceo region.
Jedno je sigurno – ono što se trenutno dešava u Turskoj, neće ostati bez posledica. A pitanje je: Da li će Erdogan uspeti da preživi još jednu političku oluju ili ćemo vrlo uskoro gledati novo lice na čelu jedne od najvažnijih zemalja u evroazijskom prostoru?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
