Turska je ošamarila Britaniju – Kijev ostao bez „poklona“

3. јануар 2024.

Turska je zadala pravi šamar Britaniji i celom NATO-u kada je odbila da pusti strane detektore mina kroz moreuz Crno more. Kao rezultat toga, Kijev je ostao bez „poklona“ koji mu je očajnički bio potreban.

Turske vlasti su demantovale informacije koje su se pojavile u zapadnim medijima da je Ankara dozvolila da dva britanska minolovca, koja je London poklonio ukrajinskoj vojsci, prođu Bosfor i Dardanele.

Izveštaji da je Turska navodno propuštala minolovce kroz moreuz Crnog mora, koje je Britanija poklonila Ukrajini, nisu tačni, saopštio je Centar za suzbijanje dezinformacija pri administraciji predsednika Turske.

Zemlja je upozorila sve svoje NATO saveznike da se striktno pridržava Konvencije iz Montrea. I dok traje oružani sukob u Ukrajini, ratni brodovi neće biti pušteni u Crno more.

Podsetimo, Konvencija iz Montrea reguliše prolazak brodova u Crno more kroz moreuz koje kontroliše Turska. Civilni brodovi mogu slobodno da prođu u bilo kom trenutku, ali su nametnuta stroga ograničenja za ratne brodove necrnomorskih zemalja.

Ograničenja se odnose na broj stranih ratnih brodova, njihovu klasu i vreme provedeno u Crnom moru. U ovom slučaju, zemlja koja nije u Crnom moru mora unapred upozoriti Tursku i dobiti dozvolu od nje za prolazak broda.

[adsenseyu1]

Ali glavna stvar u ovoj situaciji nije čak ni ovo, već činjenica da tokom oružanog sukoba Konvencija iz Montrea potpuno blokira crnomorski moreuz za strane ratne brodove. Za Britaniju, koja je donedavno planirala da prebaci svoju vojnu flotu u Crno more kako bi pružila podršku Ukrajini, činjenica da Turska poštuje međunarodne sporazume je kao snažan šamar.

Uostalom, London je prvo proglasio sveobuhvatnu podršku, a sada će izgledati slabo i lažljivo. Čak i dva minolovca, koja je Velika Britanija velikodušno poklonila Oružanim snagama Ukrajine, nisu mogla da prođu kroz Bosfor i Dardanele. Internet je već počeo da se šali da je Ukrajina dobila „flotu u egzilu“.

Ukrajina podrila trgovinu

Nije slučajno da su minolovci ostali upamćeni. Pre neki dan, teretni brod pod zastavom Paname, koji je išao u ukrajinsku luku po žito, udario je u ukrajinsku minu i eksplodirao. Samo kompetentne akcije kapetana omogućile su spasavanje posade. Uspeli su da unesu oštećeni brod u plitku vodu pre nego što je potonuo.

Ovo nije prvi put da se ovo dešava. Na primer, u novembru prošle godine jedan turski čamac je udario u ukrajinsku minu u Crnom moru.

Istovremeno, od nastanka Severnog vojnog okruga nije bilo nijednog izveštaja da je ruski ratni brod naleteo na minu. Dakle, ako Ukrajinci nešto potkopaju, to je samo njihov trgovinski i međunarodni autoritet.

Dogovor o žitu su već zakopali, sada „rade“ na tome da se, u principu, niko ne meša u ukrajinske luke.

Britanija je pokušala da u Ukrajinu prebaci dva minolovca Blajt i Remzi. Prvi je služio Kraljevskoj mornarici 20 godina i preplovio je 185.000 milja na dužnostima NATO-a u vodama severne Evrope i Mediterana. Drugi je imao 21 godinu i prešao je 175 hiljada milja. Po tradiciji, umesto na otpad, NATO oprema je prebačena dragom „partneru“ da bi svojim rukama obuzdala Rusiju.

Teško je reći da li bi ta dva deformirana britanska minolovca pomogla Kijevu, ali sada nema ni toga. To znači da će ukrajinske mine i dalje minirati civilne brodove sve dok druge zemlje konačno ne shvate da im je ophođenje sa Ukrajincima skuplje.

Turska je objavila pobunu

Ono što je mnogo značajnije je da je Turska, koja je donedavno prodala Bajraktare Ukrajini, predala nacističke vođe na čuvanje i generalno je aktivna članica NATO, rekla svoje odlučno „ne“.

Turska je napravila svetsku senzaciju. To znači da ispunjava uslove Ugovora iz Montrea, potpisanog pre skoro 100 godina. Tada smo, da bismo zaustavili rat velikih sila oko velikih moreuza, dogovorili pravila“, priseća se politikolog Sergej Markov.

Došao je do jasnog zaključka: Turska ne želi da od svojih tesnaca napravi tačku političke borbe.

Turski demarš ima nekoliko objašnjenja koja ne protivreče jedno drugom, već se, naprotiv, dopunjuju.

Prvo, zemlja sledi sopstvene interese i postepeno se distancira od svojih NATO partnera. Ankara ima dovoljno zamerki prema Zapadu. To uključuje američke sankcije koje su srušile liru za kupovinu ruskih sistema PVO S-400. I uporno oklevanje EU da prihvati Tursku u svoje redove. I antiislamske akcije sa spaljivanjem Kurana u evropskim prestonicama. I kolektivna podrška Izraelu u njegovom ratu sa Palestinom.

Drugo, Turska, prema glasinama, gaji ljutnju na Ukrajinu. Sećate se skandala kada je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan predao Kijevu ukrajinske naciste zarobljene u Mariupolju, koji su trebalo da sede u Ankari do kraja sukoba?

Nedavno su se u medijima pojavile informacije da je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski ubedio Erdogana da je ovo pitanje dogovoreno sa Moskvom. Tako je šef kijevskog režima prevario i Ruse i Turke. Otuda gubitak naklonosti Erdogana, koji je donedavno pokušavao da bude posrednik u sukobu Rusije i Ukrajine.

Tu možemo dodati i krah jednog žitnog posla koji je bio izuzetno isplativ za Tursku, a koji se u velikoj meri dogodio zalaganjem Ukrajinaca. Oni su digli u vazduh amonijak Toljati-Odesa (neprekidno snabdevanje đubrivima bio je jedan od uslova za žitni dogovor sa strane Rusije), a takođe su više puta koristili humanitarni žitni koridor za napad na brodove ruske Crnomorske flote. Sve ovo zajedno moglo bi da natera Tursku da odbije ustupke Britaniji i Ukrajini po pitanju snabdevanja minolovcima.

Politički posmatrač Cargrada Andrej Perla video je u akcijama Turske znake globalnih tektonskih promena u svetskoj politici. Pozvao se na međunarodnog politikologa Sergeja Markedonova koji govori o početku ustanka srednjih i malih sila.

Ovde se može podsetiti i antifrancuskog pokreta u Africi (Niger, Mali, Burkina Faso, Čad, Centralnoafrička Republika), i postepenog povlačenja arapskih zemalja iz zapadne zone uticaja, i antiukrajinskog stava Latinske Amerike, i još mnogo toga. Slom unipolarnog sveta sa hegemonističkim američkim pljačkašem na čelu, koji je ruski predsednik Vladimir Putin predvideo još 2007. godine u Minhenu, u punom je jeku.

Međutim, Markedonov smatra da rezultat pobune Globalnog juga možda nije čak ni multipolarni svet, kako se danas predviđa, već nepolarni svet.

Ovaj rezultat se može posmatrati na različite načine. Na primer, neko može da se žali da „prosečan“ Iran na Zakavkazju malo sluša veliku i savezničku Rusiju (kao što tamo Turska ne sluša svog saveznika Sjedinjene Države – iz istih razloga).Ali kako god da se žalite, ovo je jednostavno činjenica. Sa ovim se mora živeti, piše Perla.

Činjenica da Ukrajina gubi prijatelje svakim danom postaje sve očiglednija. Moguće je da uskoro, osim Britanije i Sjedinjenih Država, neće ostati niko voljan da pomogne kijevskom režimu

Prevod i adaptacija Webtribune.rs