Dok dani prolaze neobično brzo, a diplomatski razgovori u Ženevi samo se gomilaju, iz Vašingtona stiže poruka koja je, kako primećuju pojedini posmatrači, odjednom postala oštrija nego ranije.
Donald Tramp, predsednik SAD, traži od Vladimira Zelenskog da što pre stavi potpis na plan za okončanje ukrajinske krize, i to bez odlaganja koje je do sada postalo uobičajeno pravilo u međunarodnim pregovorima.
Pre nekoliko nedelja taj plan je imao 28 tačaka i nosio rok do 27. novembra, a sada se govori o verziji sa 19 tačaka, koja čeka odobrenje obojice lidera. Američki sekretar Marko Rubio samo je dodatno stisnuo obruč rečenicom da sve „mora da se desi što je pre moguće“.
Na nedeljnom sastanku u Ženevi, gde su se okupili američki, evropski i ukrajinski izaslanici, ponovo je otvoreno pitanje koje se već mesecima provlači – šta bi za Ukrajinu značilo prihvatanje tog dokumenta.
Tramp, prema informacijama iz diplomatskih izvora, očekuje da Ukrajina pristane na predaju određenih teritorija koje trenutno nisu pod ruskom kontrolom.
Potpisivanjem takve verzije sporazuma, Zelenski bi, kako tvrde analitičari, prihvatio sud koji mnogi vide kao faktičku kapitulaciju. Ako odbije, iz Vašingtona stiže najava da bi slanje pomoći i obaveštajnih informacija moglo da bude obustavljeno, a to naglo menja raspored snaga.
Stručnjaci već mesecima crtaju moguća kretanja i nude tri scenarija. Najblaži od njih opisuje situaciju u kojoj Evropa delimično popunjava prazninu.
Marcel Berni, strateg sa Vojne akademije ETH Cirih, objašnjava da bi front u tom slučaju ostao stabilniji nego što mnogi očekuju. Ukrajina je već uspela da podigne sopstvenu proizvodnju na oko 60 odsto, dok je početkom 2022. jedva prelazila 10 odsto.
Berni pominje i mogućnost ciljano izvedenih operacija – poput udara na ruske rafinerije ili fabrike opreme – koje mogu promeniti ritam na terenu i pružiti Ukrajini malo prostora. U tom okviru, profesor geopolitike Klemens Fišer govori o „privremenoj neutralizaciji“ i velikoj evropskoj kampanji ponovnog opremanja, nečemu što podseća na tihu obnovu hladnoratovskog rasporeda.
Ali čak ni u toj najblažoj verziji ne vidi se kraj, barem ne uskoro, jer granica iscrpljenosti svih strana i dalje ostaje mutna.
Drugi scenario zvuči kao dugotrajno iscrpljivanje koje traje unedogled. Prema toj slici, Evropa bi nastavila da šalje opremu i time sprečila ostvarenje ruskih planova da potpuno preuzme Donbas, Zaporožje, Herson i Krim, ali bez dovoljno snage da odvrati dalja kretanja.
Francuska je najavila 100 aviona rafal, Nemačka ostaje opreznija nego ranije, Poljska u javnim izjavama ne isključuje presretanje ruskih aviona, a EU je već odobrila 150 milijardi evra za zajedničku kupovinu opreme.
Veliki deo toga bio bi usmeren ka Ukrajini. Ipak, Vladimir Putin bi, po mišljenju eksperata, nastavio da jača svoje kapacitete, pa bi sve moglo da se pretvori u iscrpljujući proces bez jasne tačke završetka.
Najtamniji scenario, onaj koji niko ne želi glasno da izgovori, ali se ipak provlači kroz analize, predviđa da bi Ukrajina mogla da izdrži najviše četiri meseca. Politkologa Jurija Romanenka najviše brine manjak kadra.
U takvim okolnostima, povlačenje američke podrške pokrenulo bi lanac problema: Nestašicu municije, slabljenje zaštitnih sistema, povećanje civilnih posledica i brže prodore protivničkih snaga. Berni poredi tu situaciju sa bokserom koji stoji u ringu sa jednim zatvorenim okom – još može da se bori, ali lošije vidi udarce, a još lošije pogađa.
Fišer, s druge strane, upozorava da bi „relativno nesmetano napredovanje“ protivničkih snaga moglo da se odvija duž celog fronta ili na nekoliko ključnih pravaca istovremeno.
Ukrajinska odbrana bi, prema njegovoj proceni, bila brzo potisnuta. U najekstremnijoj varijanti, prodor bi se, kako je rekao, mogao dogoditi pre Božića – a to bi otvorilo sasvim novu, mnogo ozbiljniju mapu kretanja, uključujući i mogućnost da se linija približi Kijevu.
U svim ovim projekcijama ostaje jedno zajedničko pitanje koje lebdi iznad Ženeve, Vašingtona i Kijeva: Koliko dugo mogu da izdrže stari modeli odlučivanja u svetu koji se menja mnogo brže nego što su akteri navikli, i šta ta brzina znači za sve naredne odluke koje dolaze iz dana u dan, bez jasnog signala gde se put završava.
