Navaljni je idealna figura za sakralnu žrtvu jer ima veliki publicitet a nema realnu mogućnost da ugrozi Putinovu vlast. Ali zašto je sve učinjeno baš u ovom trenutku?
Aleksej Navaljni, najpopularniji nesistemski opozicionar u Rusiji, već treću nedelju prikovan je za bolničku postelju u stanju veštački indukovane kome.
Ruski lekari iz bolnice u Omsku, gde je Navaljni isprva bio hospitalizovan, tvrde da je za njegovo stanje uzrok „narušeni metabolizam“, dok nemački vojni lekari iz sastava Bundesvera izlaze sa tvrdnjama da je ruski opozicionar otrovan zloglasnim nervnim otrovom „novičokom“.
[adsenseyu1]
Sve su šanse da šira javnost nikada neće saznati šta se zaista dogodilo tog 20. avgusta kada se Aleksej Navaljni spremao za let iz Tomska u Novosibirsk gde je trebalo da učestvuje u političko-promotivnim aktivnostima, uprkos tome što mu je usled sudskog postupka o kleveti koji se protiv njega vodi bilo zabranjeno da napušta Moskvu.
Ruska, ali i zapadna publika jednostavno su preplavljene izjavama toksikologa, hemičara i medicinskih stručnjaka koji nastupaju sa dijametralno suprotnih pozicija u skladu sa time koju stranu u okviru narativa o „novičoku“ podržavaju.
Novo oružje “Novog svetskog poretka” a da vi toga niste svesnihttps://t.co/fDALq2nL11
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 14, 2020
Razume se da bi čitav siže o „trovanju“ Navaljnog mogao odlično da posluži za špijunski film, ispunjen upravo ovakvim i njima sličnim tehničkim detaljima i pikanterijama – da li je „novičok“ bio u tečnom ili čvrstom stanju, kako to da se niko iz okruženja Navaljnog nije otrovao, kako je moguće da je on uspeo da preživi napad bojnim otrovom kada mu satima nije pružena neophodna zdravstvena pomoć jer mu se slošilo u avionu, kako je moguće da nije bilo nikakvih svedoka trovanja kada je Navaljni putovao u pratnji svog političkog tima, a jedino što je popio je bila čaša čaja na tomskom aerodromu, itd.
Analiza svih ovih detalja je, međutim, skretanje pažnje sa mnogo bitnije teme, a to su posledice ovog narativa, njegova konstrukcija i sadržina. Uopšte nije ni važno šta se sa Navaljnim desilo, osim naravno na ličnom planu na kom se stradanje svakog čoveka doživljava kao tragedija.
[adsenseyu4]
Za politikologe nije bitno da li je on otrovan, ko ga je otrovao i kako je to uspeo da učini, ili se Navaljnom, pak, jednostavno slošilo, pa su kasnije analize „naštelovane“ da prikažu globalno slavni „novičok“. Ono što, naime, jeste važno jeste činjenica da je određen narativ (ili scenario) pušten u javnu medijsku sferu – on ispunjava naše ekrane, polako ulazi u našu svest i postaje neotuđiv deo naše realnosti.
ZAŠTO NAVALjNI?
Ruska politička scena se može podeliti na tri grupe: vlast, sistemsku opoziciju i antisistemsku opoziciju. U vlast se svrstavaju svi akteri koji su u zvaničnom političkom savezništvu sa Vladimirom Putinom i Jedinstvenom Rusijom. To ne moraju obavezno biti članovi pomenute ideološki sveobuhvatne partije, već i svi funkcioneri koji su od predsednika Rusije i njegove stranke dobili podršku za kandidaturu.
Sistemska opozicija sastoji se iz tri parlamentarne stranke koje imaju svoje predstavnike i među gubernatorima ruskih regiona, ali ne ulaze u sastav ruske vlade, a to su: Komunistička partija Genadija Zjuganova, Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog i Pravedna Rusija Sergeja Mironova.
One su okarakterisane kao sistemske jer ne predstavljaju direktnu pretnju dominaciji Vladimira Putina i Jedinstvene Rusije u ovom trenutku – one ne pozivaju građane da se bore protiv vlasti van okvira zakona i svu svoju aktivnost svode na umerenu, konstruktivnu kritiku ruskih vlasti.
Vođa nesistemske opozicije bio je Navaljni. Nesistemska opozicija nema nijednog predstavnika u ruskom parlamentu, niti ijednog gubernatora u svojim redovima.
Ona je podeljena na mnoge mini-stranke i pokrete, od kojih su većina neregistrovani i deluju van zakona. U poslednje vreme nesistemska opozicija je ostvarila umereni pomak u lokalnim parlamentima, osvajajući manjinski broj mandata u moskovskoj Dumi. Ipak, njen uticaj na rusku političku scenu je minimalan.
Nema spora da je Navaljni bio poznat široj ruskoj javnosti – njegovi video-snimci protiv korupcije u vrhu ruske vlasti su beležili milionske preglede, ali sam Navaljni (i bilo koji drugi ruski nesistemski opozicionar) nije predstavljao opasnost po stabilnost političkog sistema Rusije.
Ipak, upravo je visok publicitet koji je uživao Navaljni od njega napravio žrtvu narativa o „novičoku“. Bio je poznat, ali za svrgavanje Putina s vlasti beskoristan, idealna sakralna žrtva u informativnom ratu Zapada i Rusije.
ZAŠTO „NOVIČOK“?
I ljubiteljima teorija zavera, ali i dobrih špijunskih afera, kao i običnim građanima koji tu i tamo pročitaju na preskok pokoju vest sa aplikacije svog smartfona, jasno je da nijedna država ne bi eliminisala svoje političke neprijatelje jednim te istim sredstvom.
Naravno, ovde ne govorimo o totalitarnoj državi, sa zatvorenim društvom, već o savremenoj Rusiji u velikoj meri uključenoj u globalne tokove, u kojoj građani uživaju isti stepen prava i sloboda kao i na Zapadu.
Zašto su onda nemački vojni lekari pronašli upravo ovaj otrov u uzorcima kože, krvi, mokraće, pa čak i na plastičnoj boci iz koje je Navaljni pio pre nego što mu se slošilo, a koju su njegovi saradnici specijalno sačuvali u periodu od nedelju dana, ne bi li je predali nemačkim vojnim toksikolozima?
Odgovor je u pedantno i pažljivo konstruisanom narativu o Rusiji kao totalitarnoj državi, koja planski i sistematično ubija sve viđenije političke disidente, a to čini upravo „novičokom“.
Mark Galeoti, profesor Univerzitetskog koledža u Londonu i istaknuti kritičar Rusije, izjavio je u intervjuu za nemački Dojče vele da su ubistva „novičokom“ postala svojevrstan „potpis“ Kremlja, kada god Putin poželi da eliminiše nekog suparnika. U okviru ovog scenarija, Vladimir Putin se prikazuje kao vođa kriminalnog klana, mafijaški kum, koji na poseban način demonstrativno ubija svoje neprijatelje.
Uvid u konstrukciju narativa o „novičoku“ daje nam i nemački profesor toksikologije iz minhenskog instituta, Martin Gotliher, u odvojenom intervjuu Dojče veleu. Minhenski profesor tvrdi da čim je u pitanju „novičok“, sumnja pada na Rusiju, jer je ovo sredstvo bilo razrađivano 70-ih godina u Sovjetskom Savezu. Rusija ima sredstva i način da upotrebi ovaj otrov, bez obzira na to što su konkretne hemijske formule raznih vrsta „novičoka“ opštepoznate nakon pada Berlinskog zida.
Istog trena kada se munjevitom brzinom prenela vest o tome da je Navaljni u komatoznom stanju bilo je jasno da će kolektivni Zapad krenuti da viče „novičok, novičok“. Da kojim slučajem ruske vlasti nisu dozvolile prevoz Navaljnog na lečenje u berlinsku kliniku „Šarite“, Zapad bi optužio Vladimira Putina i rusku službu državne bezbednosti – FSB, da skrivaju dokaze o atentatu na Navaljnog.
Pošto nije bilo nikakvih prepreki da se lečenje Navaljnog nastavi u Nemačkoj, scenario se promenio – odmah se pojavilo mnoštvo dokaza, naravno nedostupnih stručnoj javnosti, da je Navaljni otrovan baš „novičokom“.
Većina zapadnih eksperata namerno podvlači sličnost sa slučajem Skripalja iz britanskog Solzberija, jer je taj narativ već ustaljen u zapadnim medijima, građani zapadnih država već veruju u mit o zloj Rusiji koja ubija sve neistomišljenike, teren je apsolutno pripremljen.
Nevažno je to što ruski lekari kažu da se klinička slika Navaljnog ne poklapa sa podacima o trovanju „novičokom“, nevažne su mnogobrojne logičke protivrečnosti – narativ je pušten iz boce i nikada se neće vratiti natrag.
Šta god da se desi, koje god dokaze da iznese ruska strana, koliko god pisama ruski lekari koji su lečili Navaljnog da napišu svojim kolegama iz Nemačke, priča će ostati ista – Navaljni je otrovan „novičokom“, Rusija je kriva, Rusija mora da sprovede istragu i nađe krivce, Rusiji će biti uvedene sankcije.
KOJE SU POSLEDICE?
Najvažniji deo analize narativa o „novičoku“ jesu posledice, to jest problemi s kojima će se Rusija suočiti. Pošto Navaljni nema direktne veze sa ovim scenarijem, posledice se ne odnose na njega već upravo na cilj ovog narativa – Rusiju.
Što se zdravstvenog stanja Navaljnog tiče, ono se polako popravlja i vrlo je moguće da će kroz nekoliko nedelja on biti probuđen iz kome. U kakvom će stanju tada biti nije jasno, ali imajući u vidu da su Skripalji nakon oporavka nestali bez traga, nešto slično se može i njemu desiti.
Rusija će se gotovo sigurno suočiti sa novim paketom sankcija. Suštinsko je pitanje na koga ili na koje sfere će se date sankcije odnositi. Kolektivni Zapad, koji je u potpunosti sinhronizovan u tvrdnjama oko „novičoka“, podeljen je po posledicama datog narativa.
Nemačka kancelaraka Angela Merkel se nalazi između dve vatre – nemačkih nacionalnih interesa da baltički gasovod „Severni tok 2“ bude završen i narativa o „novičoku“, koji naizgled čini saradnju sa Rusijom nemogućom, barem u ovom trenutku.
Nemačka stranka Zelenih, a takođe i liberalna Slobodna demokratska partija, kao i jedan od kandidata za naslednika Merkelove u redovima demohrišćana, Fridrih Merc, istupili su protiv izgradnje ruskog gasovoda, međutim, list Blumberg je već izašao sa tvrdnjom da većina demohrišćana, kao i njihovi koalicioni partneri, socijaldemokrate, neće zaustaviti radove na preko potrebnom gasovodu.
U korist „Severnog toka 2“ se izjasnio i ministar spoljnih poslova Nemačke, Hajko Mas, ističući da je to zajednički projekat u kome učestvuje više od 100 kompanija iz evropskih zemalja, od kojih je više od polovine iz Nemačke.
Očigledno je da je primarni cilj narativa o „novičoku“ zaustavljanje izgradnje „Severnog toka 2“, što ponajviše odgovara Sjedinjenim Američkim Državama, gde su oba tamošnja tabora – i republikanci i demokrate – po ovom pitanju u saglasju. Ipak, snažno protivljenje Angele Merkel da se pitanje „Severnog toka 2“ poveže sa narativom o „novičoku“ uliva nadu da će primarni cilj ovog poduhvata doživeti neuspeh. Sa te tačke gledišta sankcije koje će biti uvedene Rusiji će biti minimalnog opsega.
Sekundarni cilj scenarija o „novičoku“ jeste vršenje pritiska na Rusiju da se povuče iz Belorusije. Budući da je „Majdan“ sponzorisan od kolektivnog Zapada u Belorusiji izgubio na intenzitetu, a integrativni procesi Rusije i Belorusije se ubrzali, Zapad se našao u situaciji da u Minsku može doći do obratnog ishoda od očekivanog. Ne samo da Lukašenko nije srušen, a Rusija istisnuta iz Belorusije, već je Rusija prisutnija na tom području više nego ikad od raspada Sovjetskog Saveza.
Sam Lukašenko je nedavno objavio razgovor dvojice predstavnika Berlina i Varšave koji uspostavlja direktnu vezu između slučaja Navaljanog i dešavanja u Belorusiji. Tamo se govori kako je jedini način da se Rusija odvrati od intervencije u Belorusiji izazivanje unutrašnjih problema za Moskvu, a materijali u slučaju Navaljnog igraju u tome ključnu ulogu.
TREĆI CILj
Na pitanje jednog od učesnika razgovora da li su tvrdnje o trovanju tačne, njegov sagovornik odgovara da je u toku rat i da to nije bitno. Možemo sumnjati u autentičnost ovog snimka, ali očigledno je da i Moskva i Minsk smatraju da narativ o „novičoku“ ima za cilj da osujeti integracione planove između Rusije i Belorusije, kao i to da su Lukašenko i Putin konačno na istoj talasnoj dužini što se otpora prema Zapadu tiče.
Indikativno je da se sankcioni pritisak premešta sa Lukašenka na Rusiju, jer su zvaničnici Evropske unije odbili mogućnost uvođenja sankcija protiv Lukašenka, a vode se konsultacije o usaglašavanju evropskog odgovora na slučaj Navaljnog. Na ovaj način, narativ o „novičoku“ postaje glavni instrument u borbi protiv povećanja uticaja Rusije na postsovjetskom prostoru.
Tercijarni cilj se može svesti na unutrašnju destabilizaciju Rusije, izazivanje protesta ili negodovanje šire javnosti. Za dve i po nedelje koliko se slučaj Navaljni razvija nije bilo ozbiljnih demonstracija u Rusiji povezanih sa ovim pitanjem.
Organizovani su pojedinačni protesti ispred ključnih institucija, ali nijedna manifestacija koja bi mogla da zapreti stabilnosti ruskog političkog sistema.
Treba imati u vidu, međutim, da je ovaj cilj narativa o „novičoku“ dugoročan, to jest da se njegove posledice mogu osetiti kroz neko vreme, naročito ako se u Rusiji dotad budu akumulirali drugi problemi ekonomske i političke prirode. Ukoliko se to desi, slučaj Navaljni može služiti kao katalizator opštenarodnih demonstracija, mada je to ipak u ovom trenutku u domenu spekulacije.
Sumirajući ciljeve slučaja Navaljni, može se zaključiti da izgradnja „Severnog toka 2“ nije zaustavljena, mada su protivnici ovog projekta dobili još jedan adut u toj borbi, Rusija nije primorana da odstupi iz Belorusije, niti će je bilo kakve sankcije na to naterati jer se radi o vitalnim nacionalnim i državnim interesima, dok je ostvarenje destabilizacije Rusije još uvek pod znakom pitanja jer nije prošlo dovoljno vremena da bi se ostvarenje tog cilja moglo adekvatno oceniti.
Navaljnom, koji je najveća žrtva ovog poduhvata, može se samo poželeti što brži oporavak, a zatim i bekstvo od odgovornih za datu operaciju, koji sigurno ne sede u Kremlju. Jedno je sigurno, Navaljni bi bio najbezbedniji upravo u Rusiji.
Aleksandar Đokić (pečat)
Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi.
