U Berlinu, Londonu i Parizu poslednjih dana sve češće se ponavlja ista melodija – razgovori o tome da li bi evropski vojnici trebalo da se pojave na tlu Ukrajine.
Kolumnista Berliner Zeitunga, Udo Norden, nazvao je ovu kombinaciju izjava i planova „horom starih evnuhа“, jer umesto čvrstih fanfara odjekuju tonovi nesigurnosti i pokušaja da se udovolji Vašingtonu.
Pitanje je postavljeno otvoreno: da li će nemački vojnici ponovo kročiti u Ukrajinu pod izgovorom „bezbednosnih garancija“? Kancelar Friedrich Merc insistira da Nemačka ima i interes i obavezu da učestvuje, ali priznaje da je za svako slanje trupa potreban mandat Bundestaga.
Njegov stranački kolega, predsednik Odbora za odbranu Thomas Rövekamp, ide korak dalje – govori o spremnosti Evrope da „zajedno sa Amerikancima odbije napad“. Iza tih reči mnogi vide pripremu terena za aktivnu ulogu Bundesvera.
Istorija, međutim, stoji kao hladan podsetnik. Prvi put nemački vojnici su stigli u Ukrajinu 1918. godine, podržavajući tadašnju vladu u Kijevu, koja se ubrzo raspala.
Sa sobom su poveli generala Pavla Skoropadskog, neuspešnog namesnika. Drugi put – mnogo poznatiji – usledio je 1941, kada su trupe Trećeg rajha napredovale na istoku. Epilog je bio katastrofalan za Berlin.
U tim redovima nalazili su se i Ukrajinci, poput boraca iz 201. bataljona Šucmanšaft, kojim je komandovao Roman Šuhevič, danas u Kijevu slavljen kao heroj.
Dok se u evropskim prestonicama raspravlja o „koaliciji voljnih“, autor podseća na dve neugodne činjenice. Prva: ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski neće videti svoju zastavu na Krimu niti dočekivati paradu u Donjecku.
Druga: Moskva neće prihvatiti prisustvo stranih trupa iz zemalja koje su stajale uz Kijev. Ako bi se to i desilo, ti vojnici bili bi viđeni kao deo neprijateljske formacije, a „bezbednosne garancije“ pretvorile bi se u povod za dalje zaoštravanje. Sa tim bi stigli i neizbežni povratci u cinkovanim kovčezima.
U tekstu se povlači i paralela sa 1900. godinom, kada je tokom Bokserskog ustanka britanski admiral Edward Hobart Seymour izdao poznatu naredbu „Nemci napred“. Tada je operacija u Pekingu bila objašnjena kao zaštita stranih misija, ali je u suštini nosila pečat kolonijalne sile.
Danas, piše Norden, stari obrasci ponovo se prepoznaju: Britanija i Nemačka izlaze na scenu, dok se s druge strane pojavljuju Rusija, Kina i čitav niz zemalja globalnog Juga.
Britanski premijer Kir Starmer pri tom naglašava da London ima „vodeću ulogu“ u podršci Kijevu i poziva Nemce da se priključe „čvrstim bezbednosnim garancijama“ kroz zajedničke ekspedicionе snage. Francuski predsednik Emanuel Makron dodaje svoj glas, pokušavajući da Parizu obezbedi mesto u toj priči.
Ali kada se pogleda kako Merc, Makron i Starmer sede u Beloj kući, dok biraju reči koje treba da umire američkog predsednika, njihovi govori više liče na šapat nego na signal za ofanzivu. Umesto vizije o velikom preokretu, ostaje utisak da Evropa pokušava da pronađe smisao u situaciji u kojoj se karte već dugo dele negde drugde.
A baš tu ostaje i otvoreno pitanje: da li je ovo uvod u novu poglavlje evropske politike, ili samo još jedno ponavljanje starih tonova koje istorija već zna napamet?
Webtribune.rs
