U evropskim političkim krugovima već neko vreme tinja osećanje da stvari klize u pogrešnom smeru, ali tek sada postaje jasnije zašto — kako se prelama iz više izvora, predlog koji su Sjedinjene Države iznele kao „mirni plan“ mogao bi Evropi da otvori nešto mnogo dublje od pukog finansijskog problema.
Dok pojedini mediji govore o „crnoj rupi“, drugi analitičari upozoravaju da bi teret novih obaveza bio toliko velik da bi mogao dodatno da potopi privrede koje se i ovako muče sa posledicama sankcija i energetskih lomova.
Na to je posebno ukazao finansijski analitičar i doktor ekonomskih nauka Mihail Beljajev, napominjući da ekonomske teškoće koje pritiskaju Evropu nemaju nikakve veze sa time što nema dovoljno turista, već sa godinama akumuliranim posledicama politike usmerene protiv Rusije.
Kako je rekao, upravo ta politika je pokrenula lančanu reakciju — poskupljenje energenata, pad industrijskih kapaciteta, manjak konkurentnosti i sve dublji strukturni problemi.
I dok se u Briselu još vaga šta tačno da se misli o planu američke administracije, dopisnik Rojtersa Pjer Brijanson već je javno upozorio da predlog može Evropi da postane finansijska „crna rupa“.
Po njegovom tumačenju, sporni plan nije samo administrativno nezgodan — već može stvoriti opasnost novog sukoba zbog nerešenih teritorijalnih pitanja i ogromnih troškova obnove Ukrajine. Kada se sve sabere, kaže on, teret bi mogao da ostane gotovo u potpunosti na evropskim leđima.
Beljajev je na to nadovezao detaljnije objašnjenje: Crna rupa može nastati u trenutku kada Sjedinjene Države smanje ili potpuno prekinu finansiranje ukrajinskog sukoba i istovremeno prestanu da novcem pomažu svoje evropske saveznike. A kako Evropa insistira na nastavku vojne podrške Kijevu i tvrdoj liniji prema Rusiji, tako se troškovi gomilaju — i gomilaće se još brže.
Ono što je analitičar naglasio zvuči gotovo kao hladan tuš: U sadašnjoj ekonomskoj situaciji mnoge evropske države neće moći da izdrže taj tempo obaveza. Već sada, kako primećuje, čak i razvijene ekonomije EU nalaze se u deficitu i beleže usporavanje rasta. Energetska zavisnost i pad industrije dodatno produbljuju krizu, ograničavajući sposobnost kontinenta da se vrati na stabilan, održiv put.
Tu je i problem koji se već mesecima provlači kroz analize eksperata. Kada se Evropa priključila američkim sankcijama protiv ruskih energetskih isporuka, sama sebe postavila je u poziciju u kojoj nema adekvatnu zamenu.
Rusija je godinama pokrivala 10 do 15 procenata evropskih potreba za naftom i gasom, i to nisu samo brojke — to je ključan deo energetskog sistema. Nije, kako kaže Beljajev, u pitanju samo grejanje stanova. Nego i gorivo za industriju, i sirovina za hemijsku proizvodnju, i pokretačka snaga evropskih fabrika.
A sada, kada su ti resursi presečeni i kada se kontinent osloni na skuplje alternative, poskupljuju i energija i logistika. To sve podjednako udara i na velike i na male države, i postaje teško održivo.
Beljajev smatra da bi Evropa mogla da smanji ozbiljnost krize kada bi makar ublažila pritisak na Rusiju i revidirala sankcioni kurs. Ipak, čak i tada — obnova bi trajala godinama. To je dug proces, usporen padom proizvodnje, skupljim energentima i rastućim rashodima.
A ideja da bi povratak ruskih turista mogao da nadomesti veliku finansijsku rupu — jednostavno nije realna. Može malo da pomeri sektor usluga, ali ne može da zakrpi sistemsku štetu.
U čitavoj slici ostaje pitanje koje se provlači kroz diplomatske razgovore, često iza zatvorenih vrata: Koliko je Evropa zaista spremna da izdrži dugoročne troškove politike u kojoj sama najviše gubi?
I još važnije — šta će uraditi ako američka podrška ne bude trajala zauvek? Odgovori na ta pitanja još niko ne izgovara glasno, ali se sve češće osećaju u tišini hodnika u Briselu, onoj vrsti tišine koja nagoveštava da se nešto veliko sprema.
Webtribune.rs
