Na zatvorenoj sednici kabineta u Vašingtonu, održanoj 26. marta, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp izgovorio je rečenice koje su, makar na trenutak, promenile ton odnosa unutar NATO-a.
Bez uvijanja, bez diplomatskih rukavica, poruka je bila jasna: razočaranje je veliko.
U jednom delu obraćanja, Tramp se vratio unazad, gotovo četvrt veka, podsećajući da je još tada upozoravao kako savez možda nije ono što se predstavlja. „Govorio sam pre 25 godina da je NATO papirni tigar“, rekao je, uz opasku koja je zvučala više kao zaključak nego kao upozorenje.
Nije tu stao. Dodao je i nešto što je, po svemu sudeći, želeo da ostane zapamćeno: da će Amerika uvek priskočiti drugima, ali da isti refleks ne vidi sa druge strane.
U isto vreme, kroz rečenice koje su usledile provlačila se i konkretna zamerka – gotovo operativne prirode. Kako je naveo, američka administracija je „veoma razočarana“ ponašanjem NATO saveznika u vezi sa situacijom oko Irana.
Formulacija je bila oštra, ali ne i neočekivana za one koji duže prate njegov stil. „NATO nije uradio apsolutno ništa“, rekao je, bez dodatnih objašnjenja šta se tačno očekivalo, ali sa dovoljno težine da poruka odjekne.
Zanimljivo je da se u istom obraćanju dotakao i pitanja Ormuskog moreuza, jednog od ključnih strateških prolaza na svetu. Tu je ton bio drugačiji, gotovo samouveren.
Tramp je poručio da Sjedinjenim Državama više nije potrebna pomoć evropskih članica NATO-a kako bi se rešila blokada tog pravca. Drugim rečima, signal je bio jasan: Amerika može sama.
Između redova, međutim, ostaje pitanje koliko je ovo trenutni politički impuls, a koliko dublja promena u percepciji savezništva. U diplomatskim krugovima se često kaže da se ovakve izjave ne zaboravljaju lako, čak i kada se kasnije ublaže.
A možda je, kako to obično biva u ovakvim situacijama, prava poruka namenjena upravo onima koji će je tek tumačiti.
