Američki predsednik Donald Tramp ovih dana je ponovo ostavio prostor za nagađanja. Na pitanje o mogućoj upotrebi hipersoničnog naoružanja u operaciji u Venecueli, odgovorio je kratko, gotovo nehajno, ali sa dovoljno težine da se o tome danima priča.
„SAD imaju oružje o kojem drugi nisu obavešteni. Verovatno je bolje o tome ne govoriti, ali imamo zapanjujuće oružje“, rekao je Tramp, u izjavi koju prenosi Daily Beast.
Ta rečenica nije ostala da visi u vazduhu sama za sebe. Već 10. januara, portparolka Bele kuće Karolajn Levitt podelila je na društvenoj mreži X intervju sa osobom koja se predstavila kao pripadnik obezbeđenja Nikolasa Madura i kao neposredni svedok njegovog odvođenja.
Prema tom svedočenju, američki vojnici koji su se spustili na teren koristili su neobično oružje, a njegovi „hici“ više su ličili na snažan zvučni talas nego na klasičnu vatru.
Slična priča pojavila se i u pisanju New York Posta. List se pozvao na neimenovanog venecuelanskog vojnika koji je tvrdio da je bio na dužnosti u trenutku kada je operacija započela.
Po njegovim rečima, sve je krenulo naglo: kompletan sistem protivvazdušne odbrane ostao je bez radara, nebo se odjednom ispunilo dronovima, a zatim su se pojavili i helikopteri. Sa čim su tačno suočeni, tvrdi on, lokalni vojnici dotad nisu imali nikakvo iskustvo.
Opis onoga što je sledilo zvuči više kao izveštaj sa terena nego kao politička izjava. „Ono što se dalje dogodilo nije bilo klasičan sukob, bilo je to potpuno razaranje.
Delovalo je kao izuzetno snažan zvučni udar, od kojeg je izgledalo da se glava raspada iznutra. Svima je krenula krv iz nosa, neki su povraćali krv. Popadali smo po zemlji, nesposobni da se pomerimo“, naveo je taj izvor.
U tom kontekstu, Trampova izjava o „oružju za koje niko ne zna“ dobija drugačiju težinu. Na pitanje da li je u toj akciji korišćeno hipersonično naoružanje, američki predsednik nije ulazio u tehničke detalje, ali je jasno poručio da SAD raspolažu sredstvima koja nisu deo javnog arsenala znanja.
Očevici su, podseća se, govorili i o snažnom zvučnom talasu tokom upada u Venecuelu, talasu od kojeg je, kako su opisivali, „pucala glava“.
Koliko je u svemu tome namerne nejasnoće, a koliko stvarnog tehnološkog iskoraka, ostaje otvoreno pitanje. Izjave svedoka, medijski navodi i kratke, sugestivne rečenice iz Bele kuće sklapaju se u sliku koja je daleko od kompletne.
I možda je upravo to deo poruke: u svetu gde se o oružju obično govori u brojkama i specifikacijama, ovde se ostavlja prostor za tišinu – i za posledice koje tek treba razumeti.
