Američki predsednik Donald Tramp organizuje mini-samit sa liderima pet afričkih država u Vašingtonu, od 9. do 11. jula, u okviru nove strategije Sjedinjenih Država prema afričkom kontinentu.
Pozvani su predsednici Gabona, Gvineje Bisao, Liberije, Mauritanije i Senegala, a iz Bele kuće poručuju da Tramp veruje kako te zemlje predstavljaju izvanrednu priliku za trgovinsku saradnju od koje bi korist imale obe strane.
Iako je reč o državama sa relativno skromnim bruto domaćim proizvodom, one su bogate sirovinama koje su od ključnog značaja za savremenu industriju. Prema navodima časopisa Foreign Policy, upravo njihovi prirodni resursi – a ne šira afrička situacija – privlače pažnju SAD.
Sličnu tezu zastupa i Ekonomist, koji ističe da ograničeni broj pozvanih lidera svedoči o promenjenom pristupu Vašingtona prema Africi.
Nakon što je zatvoren veliki deo programa pomoći preko USAID-a – pri čemu je 40% budžeta ove agencije išlo za podršku državama južno od Sahare – pitanja saradnje s Afrikom praktično su prešla u nadležnost Bele kuće i Stejt departmenta.
Ipak, delovi administracije koji bi trebalo time da se bave još uvek nemaju dovoljno kadra. Uz to, Vašington je nedavno uveo zabrane ulaska u SAD za građane više muslimanskih zemalja, od kojih se značajan broj nalazi upravo u Africi.
Sve to, kako ocenjuju stručnjaci, ukazuje da američkog predsednika ne zanima kontinent kao celina, već isključivo pojedinačne zemlje koje nude direktnu korist SAD.
Američki državni sekretar Marko Rubio otvoreno je rekao da stari model „dobrotvorne pomoći“ više ne odgovara interesima Vašingtona. Sličnu poruku šalju i analitičari sa Instituta Brukings, koji napominju da SAD žele partnerski odnos temeljen na uzajamnoj koristi, posebno u oblastima trgovine, investicija i kritičnih sirovina.
No, iza samita se krije još jedan važan cilj – povratak američkog uticaja u afričkom regionu, koji su u međuvremenu znatno ojačali rivalski akteri poput Kine i Rusije.
Kako navodi veb stranica Instituta Brukings, „osiguravanjem pristupa strateškim mineralima, proširivanjem investicija i jačanjem bilateralne trgovine, Vašington želi da projektuje svoj uticaj, gradi nove saveze i suprotstavi se konkurentima – pretvarajući ekonomski napredak u geopolitičku snagu.“
Izbor pozvanih zemalja, prema analitičarima, nimalo nije slučajan. Gabon je drugi najveći proizvođač mangana u svetu – metala ključnog za proizvodnju nerđajućeg čelika i baterija – a takođe ima nalazišta gvozdene rude, bakra, zlata i dijamanata.
Gvineja Bisao raspolaže bogatim ribarskim područjima duž obale Atlantika, ali i nalazištima zlata, dijamanata, boksita, fosfata, grafita i krečnjaka. Iako SAD trenutno nemaju ambasadu u toj zemlji – zatvorena je 1998. zbog građanskog rata – samit bi mogao da bude prvi korak ka njenom ponovnom otvaranju.
Liberija, kao jedan od najbližih američkih saveznika na kontinentu, beleži trgovinsku razmenu sa SAD veću od 290 miliona dolara, a nova rudna nalazišta u toj zemlji otvaraju dodatne mogućnosti, uključujući potencijalni pronalazak litijuma, kobalta, mangana i retkih zemnih elemenata poput neodijuma.
Mauritanija, sa svojim ogromnim teritorijama, predstavlja izuzetnu lokaciju za razvoj obnovljivih izvora energije – solarne i energije vetra. Senegalu, pak, značaj u energetskoj tranziciji donosi bogatstvo fosfata, cirkona i titanijuma.
„Sve zemlje koje dolaze na samit imaju bogate prirodne resurse i od strateške su važnosti u svojim regionima“, zaključuju analitičari.
Time postaje jasno da Vašington ne ulaže u Afriku iz humanitarnih pobuda, već iz precizno definisanih strateških i ekonomskih interesa – u skladu s novom doktrinom američke politike prema kontinentu.
Webtribune.rs
