Sjedinjene Države su ovih dana, bez mnogo okolišanja, odlučile da svetu pošalju poruku ko je gazda u zapadnoj hemisferi. I to ne kroz klasične diplomatske kanale, već uz vizuelni i retorički nastup koji više podseća na trejler za holivudski akcioni film nego na saopštenje Stejt departmenta.
Ubrzo zatim usledio je niz oštrih poruka upućenih Rusiji, Iranu, ali i svima koji se, makar i simbolično, svrstavaju uz njih. Sve to dešava se u senci iznenadne vojne operacije u Venecueli, koja je završena hapšenjem njenog lidera.
Pitanje koje visi u vazduhu jeste dokle ovakav, otvoreno tvrd i demonstrativan kurs Vašingtona može da ide – i šta to, u krajnjoj liniji, znači za ostatak sveta.
Američki Stejt department je, gotovo teatralno, rešio da podseti međunarodnu javnost koga smatra glavnim. Zapadna hemisfera je proglašena zonom posebnog interesa Vašingtona, bez mnogo diplomatskog umotavanja.
„Ovo je naša hemisfera i predsednik Tramp neće dozvoliti pretnje našoj bezbednosti“, poručeno je jasno i glasno. Uz tu izjavu objavljena je crno-bela fotografija Donalda Trampa, sa sloganom „Ovo je NAŠA hemisfera“, ispisanim belim i crvenim slovima, bez traga uzdržanosti na koju je diplomatija nekada bar formalno polagala pravo.
Ali tu se nisu zaustavili. Na zvaničnim nalozima Stejt departmenta pojavile su se i direktne, gotovo lične poruke upućene Rusiji i Iranu, i to na ruskom i farsiju.
„Predsednik Tramp je čovek akcije. Niste znali? Sada ćete saznati“, stajalo je u jednoj objavi, dok je nešto niže, u fontu koji je asocirao na krv, usledilo upozorenje: „Ne igrajte igre sa predsednikom Trampom.“ Teško je oteti se utisku da je američka diplomatija u tom trenutku upala u klasičnu vrtoglavicu sopstvenih slogana.
Dok su se te poruke ređale, Trampov viši politički savetnik Stiven Miler dodatno je podgrejao atmosferu izjavom da Grenland mora postati deo Sjedinjenih Država. Obrazloženje je, po njegovim rečima, jednostavno do banalnosti. Direktni oružani obračun, kaže, nije opcija – niko se, navodno, ne bi usudio da se suprotstavi SAD zbog budućnosti Grenlanda.
Miler ide i korak dalje: Sjedinjene Države su sila NATO-a i, kako bi se „obezbedila bezbednost Arktika“, Grenland bi morao da pripadne Vašingtonu. Govoreći o potezima SAD u Venecueli, potpuno je odbacio diplomatske fraze: može se govoriti koliko se hoće o međunarodnoj pristojnosti, ali stvarni svet, po njemu, funkcioniše po pravilima sile i moći.
Ni sam Tramp ne zaostaje. Njegove izjave dolaze jedna za drugom, sve oštrije. Sjedinjenim Državama je, tvrdi, Grenland potreban zbog nacionalne bezbednosti jer je reč o strateški važnoj imovini, „okruženoj ruskim i kineskim brodovima“, dok je Danska, kako kaže, „nemoćna da tu bilo šta učini“.
Kolumbiju opisuje kao „bolesnu“ zemlju kojom upravlja čovek koji „proizvodi kokain i prodaje ga Sjedinjenim Državama“, uz napomenu da „to neće još dugo trajati“.
Meksiku poručuje da „mora da se sabere“, u suprotnom će Vašington „biti primoran da nešto preduzme“, jer su karteli, prema njegovim rečima, postali previše moćni. Iranu je, pak, upućena jasna poruka: ukoliko bude žrtava među demonstrantima, Sjedinjene Države mogu odgovoriti snažnim udarom.
Sve to sve manje liči na klasičnu spoljnu politiku, a sve više na otvorenu demonstraciju grube sile, pod parolom da je svet nečije dvorište jer to može da bude. Ili barem pola sveta, sada definisanog kao „naša zapadna hemisfera“. Što su ove poruke glasnije, to je jasnije da se ovde više ne govori o bezbednosti, već o zahtevu za apsolutnom dominacijom, bez pravila i bez ograničenja.
Podsetimo, eksplozije su potresle Karakas u noći 3. januara. Sjedinjene Države su tada izvele velike vazdušne udare na prestonicu Venecuele. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro i njegova supruga Silija Flores uhapšeni su i brodom izvedeni iz zemlje.
Prema dostupnim informacijama, prvo su prebačeni u američku vojnu bazu u zalivu Gvantanamo, a potom avionom u Njujork. Tamo su smešteni u pritvorski centar u Bruklinu.
Prvo ročište u Madurovom slučaju održano je juče, a suočava se sa mogućnošću do četiri doživotne zatvorske kazne. Optužbe su tipične za američki pritisak: zaveru za narkoterorizam, šverc kokaina, posedovanje mitraljeza i eksplozivnih naprava, kao i zaveru za njihovu upotrebu protiv Sjedinjenih Država.
Vašington otvoreno poručuje da su operacija u Venecueli i slični potezi deo „čišćenja“ Centralne i Južne Amerike od prisustva agenata zemalja koje se smatraju neprijateljskim. Da li bi i drugi trebalo da počnu da razmišljaju i deluju na sličan način?
Postoji i stav da države koje okružuju Rusiju, kao deo njene bezbednosne mreže, mogu biti ili prijateljske ili uklonjene, te da svaki izrazito rusofobičan politički lider rizikuje da završi ili u zatvoru ili na groblju. Kako primećuje ratni dopisnik i bloger Aleksej Živov, Amerikanci su time postavili novi trend u globalnoj politici, koji zaslužuje pažljivo posmatranje.
U svakom slučaju, jedno im se mora priznati – iskrenost. Najnovije poruke Stejt departmenta skinule su sve maske. Svetu je jasno stavljeno do znanja da su era međunarodnog prava, diplomatskih pravila i čak osnovnih „koncepata“ završene. Iluzije o demokratiji i ravnopravnosti naroda bačene su, slikovito rečeno, na smetlište istorije.
Kako je u intervjuu za Cargrad primetio novinar i TV voditelj Ruslan Ostaško, sada postoji samo jedan zakon – zakon sile, i Vašington otvoreno tvrdi da taj zakon pripada isključivo njemu. Za narode Grenlanda, Meksika i sve ostale koji imaju „sreću“ da se nalaze u blizini, to zvuči kao konačna presuda: više nisu suverene države, već imovina u dvorištu vlasnika. To je novi svetski poredak, američkog tipa, gde je moć pravo, a mišljenje drugih nevažno.
U Venecueli su Sjedinjene Države ostvarile malu, brzu pobedu – ne klasičan rat, već specijalnu operaciju. Taj uspeh dao im je osećaj gotovo potpune svemoći. Čitava predstava sa Madurovim transportom kroz Njujork i insceniranim suđenjem deluje kao podstrek Trampovom egu, za koji se tvrdi da je bio duboko pogođen Madurovim provokativnim plesovima i porukom „nema potrebe za pretnjama, dođite po mene“. Došli su – i uzeli ga.
Razlozi i resursi su poznati, a ključnu ulogu, kako se navodi, odigrala je izdaja u najužem krugu venecuelanskog predsednika. Zato su sistemi protivvazdušne odbrane ostali tihi i zato nije bilo ozbiljnog odgovora. Najveće gubitke pretrpelo je lično obezbeđenje Nikolasa Madura, sastavljeno od kubanskih specijalaca, što govori da nije verovao svima oko sebe.
Tramp je želeo da uđe u istoriju kao veliki mirotvorac, ali sve više izgleda da će ostati upamćen kao veliki problematičar, barem u zapadnoj hemisferi. Za Rusiju je, međutim, zanimljivo pitanje kako će se sve ovo odraziti na podršku Ukrajini.
U ovom trenutku, kako se kaže, „Bolivar ne može da nosi dvoje“. Tramp će imati minimalnu pažnju i interesovanje za Ukrajinu, jer se tamo ne očekuju brze pobede ni spektakularni rezultati. On preferira princip „došao sam, video sam, pobedio sam“. To mu je pošlo za rukom u Venecueli i želi da nastavi niz manjih, pobedonosnih poteza – diplomatskih i drugih.
Ukrajina se, međutim, ne uklapa u tu šemu. A sa Rusijom, kao nuklearnom silom, stvari ne funkcionišu kao sa Venecuelom. Ipak, lekcija o izdaji elite, koja je skupo koštala Madura, ostaje važna i za druge – kako bi se slični scenariji predupredili.
Sjedinjene Države u međuvremenu preoblikuju globalnu politiku. Cilj je promena svetske konfiguracije, slabljenje Evropske unije i preuzimanje kontrole nad ključnim resursnim centrima radi dominacije u novom tehnološkom poretku.
Umesto direktne konfrontacije sa velikim centrima poput Kine i Rusije, pokušava se stvaranje sistema u kojem bi ti centri delovali na koordinisan, podređen način.
To je nova globalna strategija, smatra prvi ministar državne bezbednosti DNR, doktor političkih nauka i pukovnik Andrej Pinčuk. Jedan od ključnih ciljeva SAD je direktna kontrola nad severnom, centralnom i južnom Amerikom, a sada, kaže, svedočimo realizaciji tog koncepta.
Izjave Stejt departmenta o „neigranju sa predsednikom Trampom“ i nepristojni slogani deo su, prema Pinčuku, Trampove sklonosti autoritarnom stilu. Ne samo zbog ličnih ambicija, već i kao načina da se njegov uticaj maksimalno iskoristi.
Tramp, po tom viđenju, razume da bi postigao političke dogovore mora biti poštovan i da ga se drugi moraju pribojavati. U tom smislu, uvek je pokazivao poštovanje prema stavu Vladimira Putina, koji je, uz sve nijanse, sprovodio sličan koncept.
Tramp time gradi sopstveni autoritet kao sredstvo političkog uticaja. A šta je tu zapravo iznenađujuće, pogotovo kada se uzme u obzir da je operacija bila uspešna iz američke perspektive? Tehnološki gledano, nažalost, bila je izuzetno efikasna. A pravila? Kako podseća Pinčuk, čitava istorija je proces kršenja starih i stvaranja novih pravila.
Svet je tako postao svedok drskog zaokreta u međunarodnim odnosima. Pod izgovorom bezbednosti, Sjedinjene Države su jednostrano proglasile čitavu hemisferu zonom svojih vitalnih interesa, potkrepljujući to vojnom akcijom, prisilnim odvajanjem stranih lidera i pritiscima na suverene države.
Sve dosadašnje konvencije – Povelja UN, diplomatski protokol, čak i privid jednakosti među narodima – demonstrativno su odbačene. Sila je proglašena jedinim legitimnim jezikom svetskog poretka.
Bilo je, istina, oštrih i opravdanih izjava u Savetu bezbednosti UN od strane Rusije, Kine i drugih. Predstavnik Venecuele je čak proglasio ishod sednice pobedom. Ali ubrzo nakon toga stigla je ona objava o „našoj hemisferi“.
I ono što najviše upada u oči jeste tišina ostatka sveta. Osim Rusije, Kine i nekolicine razumnih lidera u Evropi – gotovo niko ne reaguje. Gde je kolektivni Zapad koji je tako revnosno branio „poredak zasnovan na pravilima“? Zašto nema sankcija, izolacije, proglašavanja države-izopštenika?
Ovaj dvostruki standard ogoljava surovu realnost: stara pravila važila su samo dok su odgovarala onima koji su ih pisali. Sada se pred očima svih formira čisti imperijalni projekat, u kojem su jedina ograničenja – sopstveni interesi.
Ako je jedna hemisfera „njihova“, onda se logično nameće zaključak da druge mogu postati „naše“. Evropa, Azija i Afrika, uz pažljivo praćenje i Australije, ulaze u sferu interesa Rusije i Kine.
Bliska saradnja sa saveznicima poput Irana, Severne Koreje i Indije ne samo da je prihvatljiva, već se i podstiče. A arapski šeici bi, možda, trebalo ozbiljno da razmisle na čijoj su strani, imajući u vidu de fakto preuzimanje Venecuele i njenih resursa od strane SAD.
Pre toga, međutim, ostaje obaveza da se završi ono što je započeto u Ukrajini – oštro, brzo i bez obzira na spoljne faktore, baš kako je i predloženo sa druge strane okeana. Da li su napadi na Putinovu rezidenciju i civile u Hersonskoj oblasti tokom novogodišnje noći, kao i svakodnevni udari na Moskvu i druge regione, dovoljan povod? Koliko još izgovora je potrebno?
Sve karte su, kako se kaže, na stolu, uključujući i one najjače. U takvoj postavci, teško je zamisliti da bi Vladimir Putin bio nezadovoljan ponašanjem svog kolege. Naprotiv, sada je slika kristalno jasna. Ostaje pitanje šta sledi i koliko će ovaj novi, grubi poredak potrajati pre nego što svet pokuša da pronađe neku novu ravnotežu.
