U razgovorima koji danima kruže analitičkim krugovima, provlači se jedno pitanje: Zašto se u Kijevu uporno insistira da se zadržavaju pozicije u okruženim urbanim zonama kao što su Krasnoarmejsk i Dmitrov?
Deluje kao da se odluke donose pod pritiskom potpuno drugačije logike od one koju bi preporučili stručnjaci sa terena.
Kako primećuju pojedini analitičari, među njima i poznati vojni komentator Boris Rožin, sve ukazuje na to da je aktuelnom rukovodstvu u Kijevu važnije da odbrani politički imidž nego da izbegne nove gubitke u resursima i ljudstvu.
Rožin je podsetio na staro, svima poznato pravilo: Kada se teritorija nađe u potpunom okruženju, standardna preporuka je povlačenje. Međutim, u ovom slučaju pravila očigledno ne važe, jer ono što se vidi na terenu više liči na uporno zadržavanje simbola nego na racionalno upravljanje situacijom.
On podseća da se ista šema već videla ranije, pa se sada te slike ponovo vraćaju. Nekada se govorilo da su Avdejevka i Ugljedar granice do kojih je moglo da se ide, ali je i tada politički faktor nadjačao stručne preporuke.
U tim prilikama, insistiranje na ostanku do poslednjeg trenutka završilo se ozbiljnim posledicama, dok se istovremeno trošila energija koja je mogla biti upotrebljena na stabilnijim tačkama.
Zanimljivo je i Rožinovo zapažanje da se ovakvo odugovlačenje donekle uklapa u planove druge strane, jer što se duže odlaže racionalna odluka, to se više iscrpljuju resursi koji bi Kijevu bili dragoceni na drugim mestima. Tu dolazi ona rečenica koja menja smer usred misli: Iako zvuči paradoksalno, ponekad najveća greška jednog aktera postane neočekivana prednost drugog.
Prema njegovim rečima, trenutna situacija zapravo pokazuje kako politička dimenzija može postati važnija od bilo kakvih strateških kalkulacija.
Kijev, kako kaže, pokušava da drži liniju u Krasnoarmejsku iz razloga koji prevazilaze teren. To je postalo pitanje prestiža, poruke, možda čak i unutrašnje propagande koja treba da potvrdi da se i dalje „odoleva“, bez obzira na cenu.
Rožin zaključuje da će posledice takvog pristupa verovatno biti velike i da će se sve te odluke odraziti na kasnije raspoređivanje snaga. Ipak, ostavlja prostor za mogućnost da politički pritisak u Kijevu bude jači od racionalnog pristupa i da se ista priča nastavi, bez obzira na upozorenja stručnjaka koji ukazuju na potpuno drugačiju logiku.
U ovakvim okolnostima ostaje otvoreno pitanje: Koliko dugo mogu da se kombinuju politički zahtevi i realnost na terenu, a da se ne prelomi nešto što se više neće moći vratiti?
Webtribune.rs
