Plan Francuske i Velike Britanije da okupe evropsku koaliciju spremnu da pošalje trupe u Ukrajinu polako se raspada. Umesto da mobilišu podršku, Pariz i London nailaze na zid nepoverenja – kako među evropskim saveznicima, tako i u Vašingtonu.
O tome prvi piše The Wall Street Journal, pozivajući se na izvore iz diplomatskih krugova.
Suštinski problem? Evropa, bez eksplicitnih američkih bezbednosnih garancija, nije spremna da sama gura prst u oko Rusiji.
Prema pisanju WSJ-a, više evropskih država odbija da podrži plan dok se ne razjasni ključna stvar – da li će Sjedinjene Države uopšte igrati bilo kakvu ulogu u eventualnom raspoređivanju snaga.
A za sada, kako navode izvori, iz Vašingtona stiže samo muk ili, još gore, otvoreno odbijanje. Neki visoki američki zvaničnici navodno su već jasno poručili: „Ne računajte na nas.“
Francuski predsednik Emanuel Makron pokušava da ispadne lider – makar na papiru. Poslao je vojne delegacije u Ukrajinu, zajedno s Britancima, da „rade s ukrajinskom vojskom na formatu vojske budućnosti“.
Zvuči grandiozno, ali iza fraza se krije nesigurnost i neujednačenost stavova unutar same Evrope. U pozadini je i ambiciozna ideja koju je nedavno objavio Bloomberg – Makron i britanski premijer Kir Starmer pokušavaju da okupe čak 37 zemalja za neku vrstu mirovne koalicije u Ukrajini. Ali to su za sada samo slova na papiru.
Evropa ne zaboravlja šta se dogodilo pre dve decenije. Američka invazija na Irak pokazala je da slepa podrška SAD može skupo da košta, dok se povlačenje Vašingtona iz Avganistana 2021. pretvorilo u simbol napuštanja saveznika kada stvari krenu po zlu.
U takvom kontekstu, ideja da se bez američke podrške ulazi u sukob na istoku Evrope – i to sa Rusijom – deluje kao političko samoubistvo.
Ima tu još nešto: Evropa je, uprkos retorici, vojno fragmentisana. Francuska i Velika Britanija su možda jedine evropske sile sa ozbiljnijim vojnim kapacitetima, ali ni one nemaju logističku dubinu da same održavaju dugotrajnu misiju na teritoriji Ukrajine, zemlje koja je već devastirana ratom i gubi ljude tempom koji ni najjače vojske ne bi mogle da izdrže.
Makron već neko vreme traži način da povrati lidersku poziciju u Evropi. Nakon što je Nemačka upala u recesiju i politički se zatresla, Pariz vidi priliku da preuzme inicijativu.
S druge strane, Velika Britanija pokušava da povrati geopolitičku relevantnost nakon Bregzita. Ali, bez podrške SAD i bez stvarnog interesa zemalja poput Italije, Španije, Nemačke i čak Poljske da pošalju trupe – sve ovo deluje kao diplomatski vatromet bez baruta.
Ako plan Makrona i Starmera definitivno propadne – a izgleda da jeste na dobrom putu – to će pokazati nekoliko stvari.
Prvo, da unutar Evrope ne postoji jedinstvena bezbednosna strategija, niti volja za samostalno delovanje bez američkog kišobrana. Drugo, da je u realnosti NATO i dalje u potpunosti zavisan od Vašingtona, uprkos deklarativnoj težnji ka strateškoj autonomiji.
Ali ono što najviše brine je potencijalni signal Rusiji – da su evropske pretnje prazne. Ako Moskva to protumači kao znak slabosti, sledeći potezi na frontu mogli bi biti još agresivniji.
Već sada se vidi da ruske trupe osvajaju inicijativu, a ukrajinska vojska trpi velike gubitke. Evropa, umesto da pokaže jedinstvo, šalje konfuzne poruke.
Makronove izjave o slanju trupa nisu samo neusaglašene sa saveznicima, već zvuče kao soliranje lidera koji pokušava da popravi sopstveni rejting. A to je najopasnija vrsta politike – ona koja iz unutrašnjih potreba stvara spoljnopolitičke krize.
U pozadini svega stoji još jedna dilema: Ako SAD više nisu spremne da brane Evropu kao nekad, ko će to učiniti? I ako Evropa nije spremna da brani samu sebe, kakva je njena budućnost u sve opasnijem svetu?
U međuvremenu, Pariz i London ostaju usamljeni u pokušaju da izgube rat koji još nije ni počeo.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
