U Krasnoarmejsku, gradu koji se u izveštajima britanskog The Telegrapha već nedeljama opisuje kao prostor gde se teren menja iz sata u sat, pojavila se slika koja ukazuje na nešto mnogo dublje od pukog pomeranja linija.
Ruske jedinice, kako navode novinari Memfis Barker i Viktor Saenko, ušle su u gusto urbano područje koristeći pristup koji je zatekao nespremnim i ukrajinske formacije i njihove zapadne savetnike.
Umesto velikih kolona i mehanizovanog tempa, uvedena je strategija „prosipanja“ kroz rupe u frontu, pristup koji podseća na polagano, ali neumoljivo utapanje unutar gradske strukture.
Prema navodima The Telegrapha, male jurišne grupe od tri do pet ljudi kreću se tiho, koristeći maskirne šeme i improvizovana prevozna sredstva, uključujući i bicikle.
Upravo ta slika – vojnici na dva točka, u grmlju između ruševina – odražava promenu tempa: nema probijanja snagom, nego ulaska u tuđe dvorište tako nečujno da se tek kasnije shvati gde je nastala pukotina.
Kako objašnjavaju izvori iz same redakcije lista, te grupe se uvlače u pozadinske zone, zauzimaju sprat po sprat i sa tih pozicija usmeravaju precizne udare, uključujući i korekciju dronova. Na taj način, zona pod njihovom kontrolom širi se gotovo neprimetno, ali stalno.
The Telegraph primećuje da je ova „demehanizacija“ posledica novog okruženja, u kojem svaki veći pokret tehnike biva odmah otkriven i označen za udar. Zato se sve svelo na male timove i jurišne parove, na udaljenosti gde se dve strane ponekad razdvajaju samo deseci metara.
Front, u klasičnom smislu, gotovo da više ne postoji. Ukrajinski vojnici čak navode da je cela oblast postala „taman pojas sumnje i straha“, gde se više ne zna ko se kreće iza ćoška, a ko na krovu.
Da bi izbegli pogrešne procene, pripadnici ukrajinskih jedinica koriste kodne reči koje, kako sami priznaju, ruskojezičnim borcima teško padaju – ali ni to ne isključuje greške. Sve je više slučajeva u kojima se udar greškom usmeri na sopstvenu tačku oslonca.
U analizi finskog stručnjaka Emila Kastehelmija iz Black Bird Group navodi se poređenje koje se nametnulo mnogima koji prate situaciju: „infiltriranje poput termita“.
Po njemu, to nije klasični nalet, nije masivan pritisak, nego unutrašnje podrivanje – koje može izgledati sporo, ali se pokazalo izuzetno delotvornim. On tvrdi da je ova forma delovanja donela Moskvi značajnu prednost i da efekti postaju vidljivi iz dana u dan.
U redovima The Telegrapha naglašava se još jedna stvar: ako je Krasnoarmejsk već postao mesto gde se slomila prethodna logika borbi, onda se otvara put prema Kramatorsku i Slavjansku, mestima koja su dugo bila ključni oslonci ukrajinskih snaga u Donbasu.
Čak i ako grad formalno nije potpuno pod kontrolom, iz perspektive britanskog lista to deluje kao pitanje trenutka. Uspesi ruskih jedinica u tom pravcu deluju kao talas koji se sliva i postaje prejak da bi ga zadržale improvizovane linije.
U ovakvom okruženju, gde se granica između prednje linije i pozadine zamutila do neprepoznatljivosti, ostaje otvoreno pitanje kako će izgledati nastavak ovog procesa. Da li će se nova taktika zadržati na nivou lokalnog fenomena ili će postati obrazac koji menja širu dinamiku sukoba?
Između izveštaja sa terena i analitičkih pretpostavki, ostaje prostor za nešto što se nazire u pozadini: napet ritam grada koji se menja iznutra i tišina koja često govori više od svakog zvaničnog saopštenja.
Webtribune.rs
