Bilo je to prošle jeseni. Tek što sam se sa porodicom preselio u novi dom.
Kupili smo kuću u selu nadomak grada, na sat i po vožnje do centra. Tog dana sam se vratio kasno. Još uvek nismo prebacili sve stvari iz stana, pa sam posle posla svratio da pokupim nešto i na kraju sam se uputio ka kući oko 1 sat posle ponoći.
Sećam se da je bilo tako mirno, tiho. Bio je kraj oktobra i tek što je pao prvi sneg. Bio sam oduševljen.
U jednom trenutku, farovi su obasjali figuru. Neko je šetao putem. Već sam odmakao od grada, a do našeg sela, koje je bilo najbliže, trebalo je oko pola sata vožnje automobilom! Peške bi trebalo mnogo više.
Pomislio sam kako bi bilo vrlo neučtivo ne ponuditi pomoć čoveku, stoga sam usporio. Sudeći po figuri, izgledao je kao mladić. Nije žurio. Nisam mogao da mu vidim lice zbog kapuljače. Zastao sam i dobacio:
- Dokle ideš? Sedi, odvešću te.
Pogledao me je i rekao kuda se uputio. Ispostavilo se da ide u moje selo, stoga je rado seo sa mnom!
Tada nisam uočio nikakve neobičnosti, ali zatim sam počeo da se osećam nekako neprijatno u njegovoj blizini. Neobjašnjiv osećaj opasnosti.
Ipak, njegov glas me je umirio. Tako prijateljski, smiren. Pa opet, nikad mu nisam video oči. Iako bih povremeno bacio pogled, nije skidao kapuljaču, senka je padala.
MADURO ZALEDIO FARMACEUTE: Imamo čudotvoran lek za koronu – Iz 19. veka na bazi ove poznate biljkehttps://t.co/i6ZVyGB2Ao
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) January 27, 2021
I nekoliko puta mi se učinilo da su mu oči potpuno crne, bez beonjača … Ali onda sam pomislio da mi se čini zbog igre senki.
Pitao sam ga zašto je odlučio da ide sam po putu ovako kasno? Odgovorio mi je da mu je baka bolesna i da joj treba pomoć.
Zato je odlučio da ne čeka jutro i krenu je nadajući se da će ga ljubazni ljudi pokupiti.
Razgovarali smo, kao i uvek u takvim situacijama, o svemu i ni o čemu. Odjednom, ugledamo još jednog pešaka na nekih desetak minuta do sela! Saputnik me je zamolio:
- Molim te prijatelju, zaustavi se! Ovo je moj rođak, pokupimo ga!
I ja sam se, ne znam zašto, zaustavio! Zastao sam pored tog tipa i on je odmah seo do mene, bez pitanja!
Izgledao je kao pristojan čovek, uljudnog glasa, stariji od mog prvog putnika. Odjednom sam se preznojio! Osećao sam se kao da hodam ispred čopora vukova. Neobjašnjiv osećaj. A i taj čovek je imao kapuljaču, njegovo lice se takođe nije videlo!
Ipak smo mirno stigli do sela, odvezao sam ih čak i dalje od svoje ulice, do skretanja. Izlazeći, onaj drugi kojeg sam pokupio daje mi novac. Pokušao sam da odbijem govoreći mu da sam im pomogao od srca, na šta mi on odgovara:
- Svaka usluga mora biti plaćena.
Rekavši ovo, spustio je novac na sedište i otišao. Osmatrao sam ih dok su skretali u sokak. Kad sam se okrenuo, video sam njihove tragove u snegu. Tada su mi izgledali čudno! Prva misao je bila: „Zašto su pete tako jasno vidljive, a ostatak stopala nije utisnut?“
I onda pomislim: „Stani, kakve potpetice? Bili su u patikama …” Pa sam se, razmišljajući o tome, odvezao kući. Nije više bilo neobičnosti. Osim… Na drugom kraju sela psi su silno zavijali, tako da je moja Bjaška počela da zavija zajedno sa njima.
A onda, par dana kasnije, komšija mi je rekao da je te noći, kad sam muškarce povezao, umrla baka na kraju sela. Izgleda da je bila crna veštica.
Napravila je puno prljavih trikova sa ljudima! Čitavu noć su, kažu, psi silno zavijali na ulici, a sutradan su je rođaci našli mrtvu.
Pa ipak, oni koji su došli da pomognu oko sahrane kažu da je u dvorištu te bake bilo mnogo tragova papaka, kao da su se krave šetale…
A novčanica koju mi je čovek ostavio bila je pet šešira. Tada sam ga mehanički stavio u pretinac za rukavice.
A onda sam je, posle komšijske priče, pronašao i pregledao. Ono što me je iznenadilo je broj na novčanici! Predstavljao moj datum rođenja!
Nisam mogao da verujem svojim očima! Znam da se takve novčanice obično čuvaju kao amajlije. Zato sam odlučio da je zadržim.
Ne znam da li je to slučajno ili ne, ali posle toga moj posao je krenuo uzbrdo, postao sam imućan, tako da u mojoj torbici nema ničega manje od pet šešira! Kako to funkcioniše? Ne razumem!
Webtribune.rs
