Tajni projekat novog carstva: Prava pretnja po SAD, mnogo opasnija od Rusije, jeste …

merkel

Sedamdeset godina od okončanja Drugog svetskog rata i 25 godina od pada Berlinskog zida, Nemačku je ponovo zahvatio „sturm und drang“, ali to ovaj put ne registruju ni Istok ni Zapad.

Uprkos mitu koji trenutno propagiraju SAD, politički Berlin pod upravom kancelarke Merkel ne predstavlja posrednika između hegemonske Amerike i „agresivne“ Rusije.

Realnost je da Berlin, barem na trenutak, želi da ostavi utisak da svira po Vašingtonovom nahođenju dok u međuvremenu kažnjava Rusiju. Tako se čini čak iako se uzmu u obzir energetsko-trgovinsko-poslovni odnosi sa Moskvom i nemačka ulaganja u Rusiju.

Uprkos drugom mitu, politički Berlin ne želi „stabilnost“ na granicama istočne Evrope već direktno vazalstvo. Neumorne istočnoevropske integracije sa Evropskom unijom koje predvodi Berlin istovremeno predstavljaju i strategiju otvaranja novih tržišta za nemački izvoz, ali i tampon zonu između Nemačke i Rusije. Što se tiče država Baltika, one su već vazali pošto Nemačka predstavlja najvećeg trgovinskog partnera za sve tri zemlje.

Ono što je takođe mit jeste da Berlin ne može da ukine kontraproduktivne sankcije protiv Moskve dok se ne osigura „bezbednost“ cenralne i istočne Evrope. Realnost je da Nemačka radije želi da ima potpunu političku i ekonomsku kontrolu nad periferijom bivšeg SSSR-a.

Što se tiče EU, ona je sada duboko zaglibljena u postdemokratsko, nejednako, merama štednje razoreno okruženje bez primetnog izlaza, a Nemačka njome upravlja i politički i ekonomski.

Da li je Nemačka pod kontrolom?

Istoričar i antropolog Emanuel Tod, koji je 2002. godine napisao esej „Posle carstva“, izrazio je 2014. godine zabrinutost zbog disfunkcionalnosti Zapada koja se manifestuje prvenstveno u Evropi pošto je ona „praktično u ratu protiv Rusije“. On navodi da je Zapadu potrebno žrtveno jagnje, da je Evropska unija stvorena da bi se borila protiv SSSR i da ona ne može da funkcioniše bez Rusije kao neprijatelja.

Međutim, Tod kaže da se iza EU krije nemački projekat, koji on naziva projektom moći, a čiji je cilj da pokori dužničke države na jugu i istoku.

Tod smatra da je „ključ kontrole Evrope od strane SAD u stvari kontrola nad Nemačkom“.

Međutim, postepeno dolazi do otrgnuća od te kontrole, a to samo po sebi označava „početak raspada američkog carstva“. Time Tod dolazi do glavnog, neočekivanog zaključka: prava pretnja po SAD, mnogo opasnija od Rusije, jeste Nemačka.

Šta je sa pretnjom Nemačke po Rusiju? Tod implicira da je rusko stanovništvo u istočnoj Ukrajini napadnuto „uz odobravanje i podršku“ Evropske unije, što je činjenica. Istovremeno, on interpretira rusku „tišinu“ kao vid dobre diplomatije.

„Evropa“ ili Nemačka?

Ono na šta Tod cilja jeste da se ovde javlja novi konflikt između dva velika sistema: američkog kontinenta-nacije i novog nemačkog carstva, političko-ekonomskog carstva, koje ljudi iz navike zovu „Evropa“.

Koristeći politički naučni koncept belgijskog antropologa Pijera van den Berga, Tod opisuje nemački sistem kao „nejednaku dominaciju“ i kao „demokratiju više rase“.

Tod zatim ukazuje na dinamiku nemačke ekonomije slično bivšim satelitima SSSR. „Deo uspeha nemačkih suseda potiče od činjenice da su komunisti bili veoma zainteresovani za obrazovanje. Oni su iza sebe ostavili industrijske sisteme i veoma dobro obrazovano stanovništvo“, navodi Tod.

Dakle, „aneksija“ stanovništva Poljske, Češke republike, Slovačke, Mađarske itd. je izvedena s ciljem da Nemačka reorganizuje industriju pomoću jeftine radne snage. Tod veruje da je Nemačka želela da uradi isto sa Ukrajinom, koja je nasledila „dobar nivo znanja iz sovjetskog perioda“.
Ne samo da je to malo verovatno, već je Moskva eksplicitno dala do znanja da se ta granica ne sme preći. Štaviše, Ukrajina je sada propala država u fazi konačne dezintegracije i sada de fakto predstavlja koloniju MMF-a, čiji jedini interes predstavlja plodno poljoprivredno zemljište.

„Nemačka mu nije pala na pamet“

Tod zatim pominje zloglasnog dr Zbignjeva Brezinskog i njegovu „Veliku šahovnicu“, navodeći da je „bio toliko opsednut Rusijom, da mu Nemačka nije pala na pamet“.

Tod tačno napominje kako dr Brezinski nije razmišljao o tome da će američka vojna sila, šireći NATO do Baltika i Poljske, u stvari stvoriti carstvo za Nemačku, koje je prvo bilo ekonomsko, a koje je sada postalo i političko. On zapravo smatra da bi širenje NATO-a ka istoku moglo da izazove verziju B noćne more Brezinskog: ponovno ujedinjenje Evroazije nezavisno od SAD.

Samo za trenutak, politička Nemačka, ali ne i njeni industrijalisti, odabrala je da ostane potčinjena SAD i NATO-u dok kancelarka Merkel pokušava da okruži Rusiju.

Kako Tod navodi, Nemačka poseduje ekonomiju kojom može da se takmiči sa svojim najvećim industrijskim konkurentom – SAD, ali joj nedostaje energija – nafta i gas. Na njenu žalost, zalihe iz Afrike i sa Bliskog istoka su prilično nestabilne.

Tako dolazimo do novog scenarija u kojem EU, umesto da sarađuje sa Rusijom, pokušava da potkopa Moskvu kako bi na kraju uspela da dođe do bogatih ruskih resursa. Njen cilj je povratak u Jeljcinov kapitalizam, kada se raspadalo sve osim ruskih prirodnih resursa.

Na kraju krajeva, danas se sve svodi na kontrolu prirodnog gasa, nafte i resursa u Rusiji i centralnoj Aziji.

Ipak, trenutno su to sve samo igre u senci. Merkelova se bori za prekid vatre iako svaki vrabac na grani zna da će ga Kijev već sutra prekršiti. Berlin deluje iza kulisa kako bi sačuvao Italiju, Grčku i Mađarsku na svojoj strani, takođe se žestoko trudeći da zadrži Poljsku i Litvaniju i produži sankcije protiv Rusije.

Merkelova je prilično svesna da SAD sprovode veći deo svog rata iz Nemačke dok BND (nemačka obaveštajna služba) špijunira za NSA.

Iz tog razloga, ona nikad neće direktno antagonizovati Vašington, već će samo održavati diplomatske pregovore između Berlina i Moskve u turobnom raspoloženju.

Nova izuzetnost

Tod je jedan od retkih koji posmatraju stvar iz ovog ugla. S obzirom da je nemačka kultura zasnovana na nejednakosti, oni nikada neće prihvatiti svet u kojem su svi jednaki.

Danas, dakle, Tod uočava dve iracionalne izuzetnosti u vidu „razvijenih industrijskih svetova“, a to su Amerika i „novo Nemačko carstvo“.

On u potpunosti zanemaruje Rusiju, Kinu i brojne poteze ka evroazijskoj integraciji. Umesto toga, on smatra da će budućnost biti mnogo drugačija, uz ponovni sudar SAD i Nemačke. Istorija se izgleda ipak ponavlja.

Pepe Eskobar (RT)

Webtribune.rs