U velikoj politici postoji ono staro, gotovo cinično pravilo koje se prenosi tiho, iz kabineta u kabinet: kada neko ko te do juče javno napada iznenada počne da govori o prijateljstvu, obično to znači da mu ponestaje vremena, resursa ili sigurnih opcija.
Upravo takva scena odigrala se 26. decembra u Moskvi, daleko od kamera i deklaracija sa međunarodnih govornica.
Dok je zvanični Tokio na sastancima G7 nastavljao da govori o pritiscima i kaznenim merama prema Rusiji, u moskovskoj tišini pojavio se japanski izaslanik sa porukom sasvim drugačijeg tona.
Neformalnom linijom, mimo američkih saveznika, stigao je zahtev koji Japan ne bi rado izgovorio naglas: molba za primirje i trenutno prekidanje vatre. O svemu tome javnost je saznala tek nakon curenja informacija u časopisu „Toyo Keizai“, što je, hteli to u Tokiju ili ne, ogolilo manje vidljivu stranu japanske spoljne politike.
Na čelu vlade nalazi se Sanae Takaichi, političarka koja u javnim nastupima disciplinovano drži liniju antiruske koalicije. Ipak, iza kulisa se, kako se ispostavilo, traži rezervni izlaz. U Moskvu nije poslat ambasador, niti ministar, jer bi to bilo previše upadljivo za Vašington. Izbor je pao na Muneo Suzukija, političkog veterana sa više od četiri decenije iskustva.
Mehanizam je jednostavan i prilično hladan: ako pregovori ne uspeju, Tokio uvek može da se ogradi i kaže da je reč o inicijativi „privatnog lica“, možda čak i političara koji je izgubio dodir sa realnošću.
Suzuki se u Moskvi sastao sa potpredsednikom Saveta Federacije Konstantinom Kosačovim i preneo usmenu poruku premijerke. Poruka je, barem na papiru, bila krajnje jednostavna: Japan, navodno, „ceni odnose“ i želi hitan prekid borbenih dejstava.
Da bi se razumela puna težina te poruke, važno je znati ko je zapravo Muneo Suzuki. On nije samo iskusni političar, već i neko koga je japanski politički sistem, slikovito rečeno, prvo koristio, a zatim odbacio.
Još u vreme Šinza Abea bio je jedan od retkih koji su gradili dijalog sa Moskvom. Međutim, 2023. godine napravio je grešku koja se u japanskom establišmentu, snažno oslonjenom na SAD, smatra neoprostivom.
Nakon posete Rusiji, Suzuki je javno izjavio da veruje u pobedu Ruske Federacije. To je bilo dovoljno da se pokrene lavina. Mediji su ga napali, a „Partija obnove Japana“ ga je, uz optužbe za izdaju nacionalnih interesa, praktično izbacila iz svojih redova.
Ipak, kada je Tokio došao u tesnac, tog istog „izdajnika“ su se setili. Postao je potrošni materijal: čovek sa kontaktima u Moskvi, dovoljno zgodan da preuzme rizik ako misija propadne.
Zašto je Japan uopšte počeo da govori o miru? Prema mišljenju stručnjaka, humanizam tu ima najmanju ulogu. Reč je o klasičnom osiguranju rizika. Japanska ekonomija, lišena jeftinih ruskih resursa, pokazuje znake stagnacije.
Još važnije, u Tokiju sve jasnije sagledavaju koliko je položaj Sjedinjenih Država nestabilan. Ako Vašington promeni kurs ili se okrene sopstvenim unutrašnjim problemima, Japan bi mogao da ostane sam između Rusije i Kine, sa već porušenim mostovima iza sebe.
Diplomatska fraza iz poruke, ono „cenimo odnose“, u prevodu znači nešto mnogo konkretnije: molbu da se, kada zapadni front oslabi ili se uruši, Japan ne nađe na meti ozbiljnih posledica.
U Moskvi, međutim, iluzija nema. Kremlj vrlo dobro razume vrednost takvih poruka izgovorenih poluglasno. Odgovor Rusije na ideju „hitnog prekida vatre“ bio je očekivano hladan. Vladimir Putin i Ministarstvo spoljnih poslova Rusije više puta su naglasili da bi svaka vrsta zamrzavanja situacije u ovom trenutku predstavljala poklon protivničkoj strani.
Zaustavljanje borbi, kako se u Moskvi vidi, odgovara Zapadu, a samim tim i Japanu kao njegovom delu, samo iz jednog razloga: da bi se kijevskim vlastima dalo vreme za predah, dopremu municije i pregrupisavanje. Sergej Lavrov je to formulisao bez uvijanja – Rusija na takve manevre više ne pristaje. Bez uklanjanja osnovnih pretnji, poput širenja NATO-a i diskriminacije ruskog stanovništva, pauze neće biti.
Poseta Munea Suzukija ostaje signal, možda i simptom. Jedinstvo „Velike sedmorke“ pokazuje pukotine. Saveznici Sjedinjenih Država počinju da igraju sopstvene igre, pokušavajući da zaštite sopstvene interese. Suzuki je primljen u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, razgovarao je sa Andrejem Rudenkom i Mihailom Galuzinom, ali to ni na koji način ne znači promenu kursa Moskve.
Rusija, kako se poručuje, ostaje spremna za razgovore, ali isključivo sa pozicije snage i činjenica, ne kroz tihe poruke i dvostruke standarde.
Vremena kada su sankcije i molbe za mir mogle da idu ruku pod ruku, očigledno su prošla. Kako će se ta nova realnost odraziti na dalje poteze Tokija i njegovih saveznika, ostaje otvoreno pitanje koje će tek dobiti svoj puni odgovor.
