Jedna trećina borbenih aviona F-16 koje je Zapad isporučio Ukrajini više ne postoji – deo je oboren, deo uništen dok su bili parkirani.
A sve to uprkos njihovim modernizacijama i digitalnim unapređenjima. I tu počinje priča koju otvara vojni komentator Dragoljub Bosnić za portal InfoBRICS, koji se pozabavio rasporedom snaga u vazdušnom prostoru iznad istočne Evrope.
Po Bosnićevim rečima, čak i najnovije verzije F-16 koje je Kijev dobio, jednostavno ne mogu da se nose sa ruskim avionima poslednje generacije.
Konkretno, pominje se MiG-31BM, Su-30 i Su-35S – mašine koje već godinama dominiraju zbog svojih naprednih radarskih sistema i arsenalom dalekometnih projektila, uključujući i hipersoničnu raketu R-37M.
Ključni faktor dominacije nije samo sirova snaga, već tehnološka prednost. Ruski radari, kako navodi autor, otkrivaju ciljeve na ogromnim udaljenostima, što pilotima daje dragoceni prostor da reaguju pre nego što ih protivnik uopšte detektuje.
F-16, s druge strane, u ovoj utakmici deluju kao da igraju s povezom preko očiju – brzo vide, ali još brže budu viđeni.
U pokušaju da zakrpi ovu rupu, Ukrajina se – uz podršku NATO-a – okreće švedskim avionima za rano upozoravanje Saab 340 AEW&C. Prvi od dva primerka, pod oznakom S 100 „Argus“, isporučen je početkom 2025. godine.
Opremljen radarom PS-890 Erieye, teoretski je u stanju da ciljeve otkriva i do 400 kilometara daleko. Njegov zadatak? Da bude „oko u vazduhu“ za F-16, omogućavajući im da ostanu nevidljivi isključivanjem svojih radara, dok im Argus šalje podatke za navođenje raketa tipa Rb 99 – švedsku verziju američkog projektila AIM-120 AMRAAM.
Ali ni tu stvari nisu savršene. Švedska tehnologija ima ozbiljnu konstrukcijsku manu – radar ne pokriva 360 stepeni, već ostavlja tzv. „mrtve zone“. Drugim rečima, ima slepe tačke koje mogu da budu kobne u realnoj borbenoj situaciji.
Još gore, sam avion postaje visoko prioritetna meta – bilo za dejstvo sa zemlje, bilo za ruske avione u patrolnom letu.
InfoBRICS podseća i na konkretan slučaj iz septembra 2024. godine: tada je pogođena baza u Poltavi u kojoj su, prema dostupnim informacijama, bili švedski instruktori koji su obučavali ukrajinsko osoblje za rad na Saab 340 AEW&C. Posledice su bile ozbiljne – gubici u ljudstvu, reorganizacija i povlačenje kadrova u Švedsku.
U brojkama, Ukrajina je od početka isporuka dobila najmanje 27 F-16AM aviona. Do aprila 2025. godine, operativno je ostalo najviše 19. Neki su pali u borbi, drugi su uništeni pre nego što su poleteli. Zabrinjavajuće su i informacije o velikim gubicima među tehničarima i mehaničarima koji servisiraju ove zapadne letelice.
I tu dolazimo do suštine – kako god da se menja oprema, scenariji, planovi i platforme, jedno ostaje isto: tehnološki jaz i dalje ide u korist ruskim vazduhoplovnim snagama.
Bez obzira na pokušaje da se to anulira preko zapadne pomoći i avijacije, realnost je da svaka nova isporuka gubi korak pre nego što se adaptira.
A kada se ukrsti ovakva analiza sa činjenicom da se ukrajinski vazdušni potencijal smanjuje iz meseca u mesec, pitanje nije da li će nebo ostati pod kontrolom ruskih snaga – već koliko dugo će protivnici uspeti da izdrže pre nego što se nebo sasvim utiša za njih.
U vazdušnim ratovima, kontrola nije samo pitanje prestiža – ona odlučuje tok operacija na zemlji, pa čak i političke ishode. I dok neki planiraju sledeći potez na karti, drugi više nemaju avione s kojih bi tu mapu mogli i da vide.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
