Zašto Kolumbija nije dobro mesto za otpočinjanje američke vojne intervencije protiv Venecuele i njenog predsednika Nikolasa Madura?
„5.000 vojnika u Kolumbiju“ — tako glasi beleška koju je tokom konferencije za novinare u rukama držao savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Bolton.
Boltonov papir privukao je veću pažnju nego obraćanje američkog sekretara za finansije Stiva Mnučina, koji je objavio proširenje sankcija za venecuelansku državnu naftnu kompaniju.
[adsenseyu1]
Odmah je pokrenuta lavina spekulacija o mogućnosti raspoređivanja američkih trupa u Kolumbiji, susedu Venecuele, koja se prošle nedelje pridružila grupi zemalja, na čelu sa SAD, koje su priznale samoproglašenog „prelaznog predsednika“ Huana Gvaida za predsednika Venecuele.
Kolumbijski šef diplomatije Karlos Holmes izjavio je da ne zna zašto Bolton u rukama drži beležnicu sa rečima „5.000 vojnika u Kolumbiju“. On je naglasio da će zvanična Bogota nastaviti da deluje „politički i diplomatski“, kako bi se u Venecueli obnovio red i bili održani novi izbori.
Na pitanje o belešci, portparol Bele kuće je lakonski odgovorio, citirajući predsednika Trampa da su „sve opcije na stolu“. Da su, povodom Venecuele, „sve opcije na stolu“, američki zvaničnici izgovaraju već duže vreme, a republikanski senator Lindzi Grejem tvrdi da je sa predsednikom Trampom razgovarao na temu vojne akcije u Venecueli.
Sa druge strane, predstavnik kolumbijskog Ministarstva odbrane za Sputnjik je rekao da njegova zemlja neće pružiti vojne baze Americi, u slučaju vojne intervencije protiv Venecuele.
Vojna intervencija protiv Venecuele je, po mišljenju Slobodana Pajovića, šefa katedre za Latinsku Ameriku na Geoekonomskom fakultetu Megatrend univerziteta, krajnja varijanta, koja je gotovo neizvodljiva.
U Venecueli interese nemaju samo SAD, tu su prisutne i Rusija, Kina, ali i Turska, za koju nema dovoljno podataka o njenom ekonomsko-političkom prisustvu, napominje Pajović.
„S druge strane, svakako treba uzeti u obzir i činjenicu da se Latinska Amerika promenila od perioda Hladnog rata i da američke intervencije takvog tipa više nisu moguće, jer ipak postoji viši stepen solidarnosti. Videli ste da je, na primer, Meksiko bio direktno protiv mešanja u unutrašnje poslove Venecuele. Isto to je zvanično objavio i Urugvaj“, kaže on.
Međutim, jedan broj latinoameričkih zemalja, sticajem okolnosti, zbog promena režima u tim zemljama, nije uspeo da se odupre tendenciji Amerike da, nakon dolaska na vlast Trampove administracije, pokrene oštru politiku prema Latinskoj Americi, dodaje Pajović. Međutim, kako kaže, ne vidi vojnu intervenciju kao opciju u ovom trenutku.
Kada govori o odnosima između Venecuele i Kolumbije, profesor Pajović napominje da su odnosi dveju država u celokupnom istorijskom trajanju dve nezavisne republike zategnuti i povremeno na ivici sukoba zbog razgraničenja u zalivu Venecuele. Taj zaliv, koji se nalazi na severu Venecuele, bogat je naftom, a Marakaibo, najveći grad u tom regionu, centar je venecuelanske naftne industrije.
Svaka vojna akcija iz Kolumbije ujedinila bi Venecuelance, koji bi takvu akciju shvatili kao napad na nacionalne interese zemlje.
Međutim, Pajović napominje i još jedan razlog zbog koga je nemoguće sprovesti vojnu akciju protiv Venecuele iz Kolumbije. To je, kako kaže, stepen homogenosti latinoameričkog regiona, kao i zbog loših iskustava koje je kontinent imao kada su u pitanju vojne intervencije SAD, počevši od 19. veka do kraja Hladnog rata.
„Latinska Amerika je imala vrlo loše iskustvo sa vojnim intervencijama SAD i to je jedna od osnovnih prepreka SAD da dobiju saveznika koji će dati svoju teritoriju za vojnu bazu, gde bi se recimo lociralo 5.000 vojnika, koji bi eventualno napali Venecuelu. Međutim, to je, opet, jedan iluzoran potez, jer znamo da je venecuelanska armija jedna od najbolje opremljenih i uvežbanih vojski Južne Amerike“, napominje Pajović.
Izjava kolumbijskog šefa diplomatije, da ova zemlja nije spremna da dâ svoju teritoriju za američku vojnu intervenciju protiv Kolumbije, prema Pajovićevim rečima, logična je i posledica je sazrevanja svesti unutar latinoameričkog regionalizma, da tako nešto može biti vrlo opasno i po druge zemlje u regionu.
„Nije samo u krizi ’čavizam‘ u Venecueli. Možda će se u krizi naći i neki drugi revolucionarni model. Znači, određene zemlje Latinske Amerike bi na taj način otvorile prostor za američki intervencionizam, što je jedna od najnegativnijih posledica u istorijskom nasleđu u odnosima između SAD i zemalja Latinske Amerike“, navodi Pajović.
Kolumbija, iako uz Izrael i Argentinu ima status pridruženog člana NATO-a i jedan je od najstabilnijih američkih saveznika i partnera na južnoameričkom kontinentu, ne može, prema Pajovićevim rečima, da otvori vrata američkom intervencionizmu.
Uz to, Kolumbija još nije politički stabilna zbog problema sa gerilom, da bi mogla da uđe u konflikt sa Venecuelom, zaključuje Pajović.
Nikola Joksimović (Sputnik)
