„Još uvek sve vidim prilično jasno, nisam zaboravio“, kaže Titos Patrikios. „Policija Atine je pucala na gomilu sa krova parlamenta na trgu Sintagma. Mladi momci i devojke ležali su u lokvama krvi, dok su ostali jurili niz stepenice u totalnom šoku i panici“.
„Onda sam skočio na fontanu nasred trga, koja je i dan-danas tamo i počeo da vičem: „Drugovi, ne razilazite se! Pobeda će biti naša! Ne idite. Mi ćemo pobediti!“.
„Bio sam ubeđen da ćemo pobediti“, kaže on danas. Međutim, tog dana nije bilo pobede, a država koja se samo par nedelja ranije oslobodila od Hitlerovog Rajha je sada ubrzano tonula u krvav građanski rat.
Patrikios (86), još uvek se seća svake scene i svakog hica koji je ispaljen tog kobnog jutra 3. decembra 1944. godine.
[adsenseyu1]
Pre tačno 70 godina Britanci, koji su još uvek ratovali sa Nemačkom, su otvorili vatru na civile koji su protestovali u podršci partizanima, sa kojima su Britanci bili u savezu tri godine.
Gomila je nosila grčke, američke, britanske i sovjetske zastave i uzvikivala: „Živeo Čerčil, živeo Ruzvelt, Živeo Staljin“, odobravajući savez.
Dvadeset osam civila, uglavnom momaka i devojaka, ubijeno je, dok je na stotine njih povređeno. „Niko nije očekivao krvoproliće“, rekao je Patrikios.
Britanska logika je bila brutalna i podmukla: premijer Vinston Čerčil je procenio da je uticaj komunističke partije u okviru pokreta koji je podržao kroz rat – Nacionalni liberalni front – porastao više nego što se nadao, dovoljno da propadne njegov plan da vrati grčkog kralja na vlast. Tako je njegova vojska podržala Hitlerove pristalice.
Tog dana je bilo još ljudi, poput Patrikiosa, koji su ubrzo postali istaknuti članovi levice. Mikis Teodorakis, čuveni kompozitor i ikona moderne grčke istorije premazao je grčku zastavu krvlju onih koji su pali. On je, kao i Patrikios, bio član omladinskog otpora i znao je da se njegova država promenila. Uskoro su saveznički avioni napadali utočišta levičara, započevši Atinsku bitku, u Grčkoj poznatu još i kao Dekemvriana, u kojoj su se Britanci i nacisti borili protiv partizana.
Tako je Grčka zapala u katastrofalni građanski rat.
Ova izdaja je napravila večiti ambis između levice i desnice u Grčkoj.
Glavni istoričar za ovaj period, Andre Gerolimatos navodi kako su ustanak iz 1944. godine i građanski rat koji je trajao od 1946. do 1949. utkani i u sadašnjost Grčke jer nikada nije došlo do pomirenja. „U Francuskoj ili Italiji, ako ste se borili protiv nacista, bili ste poštovani u društvu nakon rata, nezavisno od ideologije. U Grčkoj su ljudi mučeni od strane onih koji su sarađivali sa nacistima po naređenju Britanaca. Taj zločin nikada nije procenjen, a mnogo toga što se sada dešava u Grčkoj posledica je neraščišćene prošlosti“.
Pre rata, Grčkom je vladala kraljevska diktatura čiji je simbol fašističke sekire i krune predstavljao izvesnu dihotomiju čim je rat počeo: diktator, general Joanis Metaksas trenirao je u Nemačkom carstvu za vojnog oficira, dok je grčki kralj Džordž II – ujak princa Filipa, vojvoda od Edinburga – bio privržen Velikoj Britaniji. Grčku levicu je u međuvremenu ojačao priliv ispolitizovanih pobunjenika i liberalnih intelektualaca iz Anadolije u Pireus i Atinu.
[adsenseyu1]
I diktator i kralj su bili vatreno antikomunistički nastrojeni, a Metaksas je zabranio komunističku partiju, KKE, mučeći njihove članove, sledbenike i sve ostale koji nisu prihvatali „nacionalnu ideologiju“ u logorima i zatvorima, ili ih jednostavno proterivajući. Kada je rat počeo, Metaksas je odbio Musolinijev ultimatum da se preda i zakleo se na odanost anglo-grčkog savezu. Grci su se hrabro borili i pobedili Italijane, ali nisu odoleli Vermahtu. Do kraja aprila 1941. godine, sile Osovine su izvele okupaciju države. Grci su se opirali, na početku spontano, a kasnije i u organizovanim grupama.
Desničari i monarhisti nisu uspevali da se opiru i nisu bili veća pretnja.
Britanski prirodni saveznici bili su EAM – savez levičarskih i agrarnih partija među kojima je KKE dominirala – i ELAS, njihova partizanska desna ruka.
Nema preterivanja u tvrdnjama da je okupacija bila užasna. U knjizi profesora Marka Macauera „Unutar Hitlerove Grčke“ opisuje blokove koji su se mešali sa ostalima na ulici tako da bi maskirani informeri mogli da ukažu na sledbenike ELAS-a Gestapou i Bataljonima sigurnosti – koji su uspostavljeni od strane kolaboracionističke vlasti kako bi pomagali nacistima.
Skidanje i silovanje žena je bio siguran način za obezbeđivanje „priznanja“. Tela su visila sa drveća u javnosti, dok su ih Bataljoni sigurnosti čuvali da ih neko ne bi uklonio. Kao odgovor, ELAS su pokrenuli protivnapade na Nemce i njihove saradnike. Pokret partizana se rodio u Atini, ali se nalazio u selima, tako da se Grčka progresivno oslobađala od sela.
Do jeseni 1944. godine, Grčka je bila devastirana okupacijom i glađu. Pola miliona ljudi je umrlo (7% stanovništva). ELAS je, međutim, oslobodio na desetine sela i ostvarivao kontrolu nad delovima zemlje dok se zvanična država raspadala. Nakon povlačenja Nemaca, ELAS je održao 50.000 naoružanih partizana van prestonice, složivši se u maju 1944. godine za dolazak britanske vojske i postavivši svoje ljude pod komandu generala-potpukovnika Ronalda Skobija.
Nemci su 12. oktobra evakuisali Atinu. Neki borci ELAS-a su se sve vreme nalazili u prestonici i slavili slobodu između oslobođenja od Nemaca i dolaska Britanaca. Jedan od partizana je još uvek živ, ima 92 godine i legenda je moderne Grčke.
Glezos je čovek koji se 30. maja 1941. godine popeo na Akropolj sa još jednim partizanom i skinuo zastavu sa svastikom koja je tamo visila mesec dana. Njega je 1942. godine uhapsio Gestapo, zbog čega je mučen i pritom je oboleo od tuberkuloze. Uspeo je da pobegne i ponovo je uhapšen dva puta, drugi put od strane kolaboracionista. Priseća se da su ga osudili na smrt u maju 1944., pre nego što će Nemci napustiti Atinu. Ipak, uspeo je da izbegne smaknuće.
On je danas ikona grčke levice. „Englezi i danas smatraju da su oslobodili Grčku i spasili je od komunizma, ali u stvari nisu to nikad uradili. Grčku je oslobodio pokret otpora.“, rekao je on.
Britanci su stigli 18. oktobra, postavili privremenu vladu pod Georgiosom Papandreuom i počeli sa pripremama da povrate kralja. „Pozdravili su ih kao saveznike. Nismo imali pojma da smo se u tom trenutku već odrekli svoje države i svojih prava“.
Zvanično razmišljanje Britanaca prikazano je u ratnim dokumentima. Postoji čak i tajni memorandum koji je Čerčil poslao Ruzveltu i u kojem je napisao da se boji da će komunistički ekstremisti pokušati da zauzmu grad kada Nemci budu napuštali državu.
Međutim, ono što su borci za slobodu želeli, bila je država kojom vlada narod. U novembru, Britanci su počeli da oslobađaju kolaboracioniste i članove Bataljona sigurnosti u cilju sprečavanja širenja komunizma. Oni su tačno znali šta rade.
Tada se pojavio Dogovor o procentima, koji su sastavili Čerčil i sovjetski komesar Josif Staljin na „Tolstoj konferenciji“ u Moskvi 9. oktobra 1944. godine. Jugoistočna Evropa je po tom dogovoru podeljena na „sfere uticaja“, pri čemu je Staljin preuzeo Rumuniju i Bugarsku, dok je Velika Britanija preuzela Grčku kako bi držala Ruse podalje od Mediterana. Sledeći logičan potez bio bi uvrštavanje ELAS-a u grčku vojsku, ali Britanci i grčka vlast to nisu uradili jer je Čerčil želeo okršaj sa KKE kako bi povratio kralja. Čerčil je verovao da će se tako povratiti legitimnost i red.
Grčki komunisti su odlučili da neće preuzimati državu bar ne do kraja novembra, početka decembra 1944. godine. KKE su želeli da budu deo centralne vlasti. Da su hteli revoluciju, doveli bi onih 50.000 ljudi.
„Regrutujući kolaboracioniste, Britanci su promenili paradigmu, označavajući povratak starog reda. Čerčil je želeo konflikt“, kaže Gerolimatos.
Nedelja ujutru, 3. decembra, bila je sunčana, dok su grčki republikaci, antimonarhisti, socijalisti i komunisti koračali ka trgu Sintagma. Policijski kordoni su im blokirali put, ali nekoliko hiljada se probilo. Kako su se približavali trgu, čovek u uniformi je povikao: „Upucajte đubrad!“. Smrtonosna paljba sa zgrade parlamenta i britanskog štaba trajala je pola sata. Do podneva je do trga stigla druga grupa demonstranata, dok se na trgu nije nalazilo 60.000 ljudi. Nakon nekoliko sati, britanski padobranci su raščistili trg. Borba za Atinu je počela, a Čerčil je dobio svoj rat.
Manolis Glezos je bio bolestan tog jutra, oborila ga je tuberkuloza, ali kad je čuo šta se desilo odmah je ustao iz kreveta.
„Oni su radije koristili svoju vojsku kako bi se borili protiv nas nego protiv nacista“, rekao je on. „Bilo je teško pucati na njih, ipak su Britanci do nedavno bili naši saveznici, a sada su vodili rat protiv našeg naroda“.
Na vrhuncu borbe, kaže Glezos, Britancu su čak postavili i snajpere na Akropolj. „To čak ni Nemci nisu radili. Pucali su na mete EAM, ali im nismo uzvraćali kako ne bismo oštetili spomenik“.
General-potpukovnik Skobi je 5. decembra uveo vojni zakon i idućeg dana naložio bombardovanje radničke četvrti Mec.
Patrikios je vikao „Mi smo braća, nema šta da nas deli, dođite sa nama!“ u nadi da će se Britanci povući, ali da ga Evangelos Goufas nije povukao dole, metak usmeren u njegovom pravcu bi ga ubio.
„Sada ću vam reći nešto što nikad nikome nisam rekao“, rekao je Manolis Glezos nestašno. On se 25. decembra odlučio na neverovatnu ludost, postavivši više od tone dinamita ispod hotela Grand Bretanja, gde je general-potpukovnik Skobi formirao štab.
„Čekali smo detonaciju, čekali i čekali, eksplozije nije bilo. Onda sam saznao da je EAM otkrio da se Čerčil nalazi u zgradi i da je napad obustavljen“.
Na hiljade ljudi je ubijeno tokom Dekemvriane, 12.000 levičara je poslati u logore na Bliskom istoku. Primirje je potpisano 12. februara, a onda je počelo poglavlje grčke istorije poznato kao „Beli teror“.
Patrikios ne spada u ljude koji žele da prošlost utiče na sadašnjost, ali upravo se to dogodilo u Grčkoj. On je proveo godine u koncentracionim logorima.
„Proveo sam šest meseci na Makronisosu, razbijajući kamenje, berući kupine i noseći pesak. Jednom prilikom sam morao da stojim 24 sata nakon što je otkriveno da su novine objavile pismo koje je opisalo zapanjujuće uslove u logoru. Iako sam ja napisao to pismo i prosledio ga svojoj majci, nikad nisam priznao da sam to uradio“.
Patrikios je čak imao i sreće. Na hiljade njih je pogubljeno, obično u javnosti. Njihove glave i tela koja su visila rutinski su prikazivana na javnim trgovima.
Ime čoveka koji je komandovao „Britanskom policijskom misijom“ u Grčkoj je malo poznato. Ser Čarls Vikama je Čerčil postavio kako bi nadgledao grčke bezbednosne snage i regrutovao kolaboracioniste. Njemu se pripisuje uspostavljanje jednog od najzloglasnijih logora, Gijaros, u kojem su zatvorenici mučeni i ubijani.
Pre nego što je završio u Grčkoj, on se borio u Rusiji 1918. godine, a nakon Grčke je završio u Palestini 1948. godine.
Grčki akademici imaju različita mišljenja o tome na koji način je Vikam bio direktno odgovoran za uspostavljanje logora i mučenika. Panurgija smatra da je logor na Gijarosu osnovan na direktnu inicijativu Vikama. Gerolimatos, pak, kaže da Grcima nisu bili potrebni Britanci za uspostavljanje logora.
Do septembra 1947. godine, kada su komunisti zabranjeni, 19.620 levičara nalazilo se u grčkim logorima i zatvorima, uz 12.000 na Makronisosu, a procenjuje se da ih se još 39.948 nalazilo u britanskim logorima na Bliskom istoku.
Zatvorenicama su deca oduzimana dok ne bi priznale da su „Bugarke“ i „ku*ve“. Sistem pokajanja sa Makronisosa je imao za cilj da stvori patriote koji bi služili domovini.
Manjine u zatvoru Kifisa su prebijali žicama i čarapama punjenim betonom. Na grudima dečaka su ušivali njihova imena sa slovenskim dodacima na imena. Mnogi su bili i silovani.
Manolis Glezos, pak, ima svoju priču. On je napisao knjigu o okupaciji i predstavio reprodukciju poslednje poruke od svog brata Nikosa. Nikosa su ubili kolaboracionisti jedva mesec dana pre nego što će Nemci napustiti Grčku.
Nigde drugde u novooslobođenoj Evropi nacistički simpatizeri nisu uspeli toliko da se probiju u strukturu države tako efektivno. Oživljenje neofašizma u obliku današnje desničarske partije Zlatni sumrak ima direktne veze sa neuspehom da se država pročisti od desničarskih ekstremista. Mnogi sledbenici Zlatnog sumraka su i potomci Bataljonista.
Glezosu je žao što ljudi koji su ubili njegovog brata nikada nisu kažnjeni, a da su isti ti ljudi sada na vlasti. Glezos je godinama stvarao biblioteku u čast svog brata. „Priča o mom bratu je priča o Grčkoj“, kaže on.
„Ubijali smo“, priznao je Glezos, „ali cilj nije bio da se ubijaju civili“.
Grčki premijer Konstantinos Caldaris je u decembru 1946. godine, suočen sa mogućnošću povlačenja Britanaca, posetio Vašington da traži pomoć Amerikanaca. Kao odgovor, Stejt department je formulisao plan za vojnu intervenciju, koja je u martu 1947. godine postala osnova Trumanove doktrine – intervenisanja protiv komunizma kad god se smatra pretnjom.
Glezos se još uvek naziva komunistom. Ali isto kao i Patrikios, koji nije verovao u staljinizam, verovao je da bi komunizam u Grčkoj bio katastrofa. On smatra da je Staljin glavni razlog pada Grčke, jer je predao državu Englezima.
Patrikios je tek kasnije shvatio šta se zapravo desilo, kada Zapad nije intervenisao tokom ustanka u Budimpešti. Shvatio je da Dekemvriana nije bila lokalni konflikt, već početak Hladnog rata koji je prvo počeo kao topli rat u Grčkoj.
„Cela stvar se desila uzalud“, rekao je Gerolimatos. „Ništa od toga se ne bi desilo da Čerčil nije hteo da povrati kralja. Poslednja stvar koju su Grci želeli jeste povratak monarhije koju su podržavali nacistički kolaboracionisti. Grčka i dan-danas nosi ozbiljne ožiljke zbog toga“.
„Iako je Grčka oslobođena, nacistički kolaboracionisti su dobili rat, zahvaljujući Britancima“, rekao je Glezos.
Webtribune.rs
