Razgovor koji je Interia objavila sa Bartolomejom Radzejevskim ne zvuči kao još jedna akademska rasprava o „krizi sistema“, već kao hladan tuš.
Bez velikih reči, ali sa teškim porukama. Svet, tvrdi on, već živi u novom poretku, samo što se Evropa – i posebno Poljska – ponaša kao da to još nije primetila.
Radzejevski, glavni urednik časopisa Nowa Konfederacja i autor knjige „Novi globalni poredak“, ne krije gorčinu. Posmatranje poljske politike, kaže, liči na bal na Titaniku. Oko broda voda raste, ali orkestar svira, čaše zveckaju, a putnici se prave da se ništa ne dešava.
Ta slika ga, priznaje, kao građanina uvlači u duboko beznađe. Poredi to sa domaćinom koji vidi kako se komšijska kuća već dimi, kako se vatra širi ka njegovom dvorištu, a on i dalje mirno ispija piće u ležaljci. Upravo tako, ocenjuje, danas funkcioniše poljska politička klasa – više se glumi aktivnost nego što se stvarno deluje. Kao da nacija još uvek sanja o „kraju istorije“.
A ono što se zapravo dešava u svetu, prema njegovim rečima, nema mnogo veze sa prolaznom krizom. To je novi svetski poredak. Period od 2008. do 2022. vidi kao prelaznu fazu u kojoj je srušen stari, jednopolarni model i oblikovana nova četvoropolna struktura: dve supersile, Kina i SAD, i dve velike sile, Indija i Rusija.
Problem je, dodaje, što živimo kao junaci naučno-fantastičnih filmova – istovremeno u dve paralelne stvarnosti. Novi poredak već postoji, ali institucije, navike i norme starog sveta i dalje rade. Taj sudar proizvodi novu „normalnost“ u kojoj je destabilizacija trajna karakteristika epohe multipolarnosti.
Na tom terenu pojavljuje se i Donald Tramp. Ne kao uzrok, već pre kao posledica. Stari poredak je, kaže Radzejevski, bio strukturno nestabilan, iako se činilo da je večan. U stvarnosti, trajao je kraće čak i od versajskog sistema.
SAD su, koristeći poziciju hegemona, razvile specifičan oblik liberalnog, idealističkog imperijalizma, zasnovanog na univerzalnoj ideologiji demokratije, kapitalizma i ljudskih prava. Pokušaj da se svet preoblikuje po tom modelu kulminirao je intervencijama u Iraku i Avganistanu – i završio se porazom.
Da li je u osnovi svega bila gordost? Radzejevski smatra da jeste. U Vašingtonu se verovalo da je prednost nad svim ostalim akterima toliko velika da su dozvoljene gotovo sve odluke. U isto vreme, jurnjava za profitom, posebno u odnosima sa Kinom, dovela je do toga da SAD same odgaje budućeg konkurenta.
Tako su se 2008. godine Kina i Rusija vratile na veliku scenu. Rusija je kroz događaje u Gruziji pokazala da se ponovo ponaša kao sila i da ne mora da mari za negodovanje Zapada.
Globalna finansijska kriza dodatno je oslabila Zapad, dok je Kina iz nje izašla snažnija, krenuvši u ekonomsko osvajanje sveta na više frontova istovremeno. Već tada se, podseća on, rađala tropolarna struktura.
Današnje žarišne tačke – američko mešanje u Venecueli, priča o Grenlandu, nedovršen sukob u Ukrajini, nestabilnost Irana – vidi kao simptome tog procesa kristalizacije. Izbor Trampa tumači kao pokušaj da se oslabljena američka supersila prilagodi novoj realnosti kroz grubi povratak tzv. realpolitici.
Evropa, po njegovom mišljenju, i dalje ne razume koliko je Amerika oslabila. Snaga kojom je Vašington raspolagao pre 2008. danas jednostavno nije dovoljna da, uz postojanje još tri velike sile, ispunjava sve stare obaveze.
Tramp kao globalni igrač predstavlja radikalno odbacivanje idealističkih iluzija i povratak politici sile, sa idejom stvaranja globalnog „koncerta sila“. U toj logici pojavljuje se i koncept C5, gde se, uz SAD, Kinu, Rusiju i Indiju, pominje i Japan. A koncert sila, podseća Radzejevski, podrazumeva i sfere uticaja.
U tom svetlu gleda i na slučaj Venecuele. Pokušaj da se oslabi uticaj Kine i Rusije tamo za SAD je izuzetno važan, isto kao i priča o Grenlandu. Povratak doktrini Monro vidi kao jasan signal. Grenland je, objašnjava, deo slagalice zapadne hemisfere koji Vašington želi da kontroliše.
Klimatske promene otvaraju nove pomorske i trgovinske rute u Arktiku, a ko drži Grenland i Kanadu, kontroliše dobar deo tog prostora. Ostrvo je bogato resursima i važno za projekciju moći. Iako smatra da SAD neće koristiti vojnu silu, veruje da će pre ili kasnije Grenland ipak pasti pod njihov uticaj, dok su današnje poruke iz Bele kuće sredstvo pritiska.
Evropa, u toj slici, izgleda nespremno. Predugo je, kaže, verovala u večni mir i sopstvenu centralnu ulogu u svetu. Ne samo zbog visokog životnog standarda, već i zbog uverenja da je model za druge. Vremenom se pokazalo da je Lisabonska strategija doživela potpuni neuspeh i da niko ne želi da kopira evropske integracione eksperimente.
Podrška Ukrajini jeste realnost, ali Radzejevski tu ne ostavlja mnogo prostora za iluzije. Sve je očiglednije da Ukrajina gubi od Rusije, koja već govori jezikom pobednika. To što se Kijev još drži, pripisuje pre svega Americi.
Evropske vojne sposobnosti pale su na nivo na kojem bi, bez SAD, Rusija mogla da nameće uslove i drugim evropskim državama. Tačno je, priznaje, da Evropa izdvaja milijarde evra, dok američka finansijska pomoć iznosi stotine miliona. Ali razlika je u vojnom potencijalu.
Evropa jednostavno nema tehniku kojom se danas vodi borba. SAD su je prvo davale, a sada prodaju – jer su pomoć pretvorile u dobar posao. Uz to, na Evropu prebacuju troškove i odgovornost, uključujući i posleratnu stabilizaciju.
Kako će se sve završiti? Neutralizacijom Ukrajine, njenim slomom ili nekom vrstom relativne pobede – odgovor, kaže Radzejevski, još ne postoji. Ako Rusija uspe da Ukrajinu učini neutralnom, sledeći na redu mogli bi biti Moldavija, zatim Baltičke zemlje i Poljska.
Ako Ukrajina opstane kao funkcionalna država, vojni pritisak na Poljsku ili Baltik gubi smisao sa stanovišta geografije. Zato je pitanje opstanka Ukrajine ključno, a to zahteva da Evropa nastavi finansiranje njene vojske i posle mira, godinama.
Slika je mračna, ali, kako insistira, realistična. SAD se postepeno povlače iz Evrope, iako za sada ne planiraju potpuno skidanje bezbednosnog „kišobrana“. Problem je što se, iako javno govore o posredovanju između NATO-a i Rusije, istovremeno udaljavaju od Alijanse. Pritisak prema Danskoj dodatno dovodi u pitanje same temelje NATO-a.
A Poljska? U bezbednosnom smislu, smatra on, nije suvereni akter. Za razliku od Nemačke, Francuske ili Italije, za koje je ruski pritisak apstraktan, za Poljsku nije. Ipak, vreme koje je imala za pripremu – nije iskoristila.
Unutrašnja polarizacija dodatno slabi zemlju, ali on veruje da je barem minimalni konsenzus moguć. Pravi problem vidi u tome što ni predsednički krug ni vlada ne razumeju novu svetsku arhitekturu i rizike koje ona nosi.
Poljska se, dodaje, raduje što izdvaja 5% BDP-a za vojsku, kao da je to samo po sebi dovoljno. A nema ni važeću strategiju bezbednosti – dokumenti iz 2020. nemaju izvršne akte. Tri godine, u uslovima geopolitičkog požara, ključna pitanja ostaju bez odgovora.
Na primer: kako će se stvarno graditi vojne sposobnosti, ne samo koliko će to koštati. Bivši šef diplomatije Jacek Czaputowicz izjavio je da je novac za američko oružje zapravo cena za američko prisustvo u Poljskoj. Radziejevski predlaže da se te reči shvate ozbiljno.
Mnoge zemlje plaćaju takvu „taksu“, ali istovremeno razvijaju sopstvene kapacitete. Poljska, upozorava, još ne zna kakvu vojsku stvara ni za kakav sukob se sprema. Armija na papiru i parade neće je zaštititi, isto kao što konferencije za medije ne zamenjuju stvarnu politiku.
Na horizontu vidi analogiju sa periodom 1945–1956. Tada su Francuskoj i Velikoj Britaniji trebale godine da shvate da više nisu velike sile. Između nastanka novog sistema i njegovog potpunog prihvatanja može proći dugo. Onaj ko se prvi prilagodi – dobiće prednost.
Multipolarni svet, upozorava, donosi više sukoba i kriza nego ranije, ali i više prilika za ambiciozne srednje države koje mogu igrati ulogu moderatora. Poljska bi, teoretski, mogla biti jedna od njih. Ali za to su potrebni mudrost, planiranje i ozbiljan rad.
Za sada, zaključuje Radziejevski, zemlja još spava, sanjajući o kraju istorije. A svet oko nje odavno se probudio.
