SLUČAJ ADAMSKI: Oni su tu među nama i imaju ljudski oblik

nvkdfjhgh437985

Džordž Adamski

Postoje zastrašujući dokazi iz raznih izvora da su se vanzemaljci sa ljudskim likom integrisali u naše društvo. Mnogi tajni vladini dokumenti i vojni programi daju verodostojnost ovom fenomenu. Ono što je zabrinjavajuće je što oni mogu da se uklope u ljudsko društvo, pa čak i da koračaju hodnicima ključnih političkih i vojnih institucija.

Piše: Majkl Sala

Navodi se da su nam toliko slični da mogu da nađu posao, žive u komšiluku, voze auto, te da se lako uklope u okolinu. Mnogi pojedinci tvrde da su došli u kontakt sa vanzemaljcima koji se pretvaraju da su obični građani.

Jedan od prvih koji je pisao o ovom fenomenu bio je Džordž Adamski. Adamski je pisao o tome kako su ga kontaktirali povodom sastanka, što se završilo njegovim čuvenim letenjem na vanzemaljskom vozilu. Dok se sumnja u pouzdanost njegove priče, mnogi pojedinci su izneli dokaze, fotografije i snimke o kontaktima Adamskog, za koje su nezavisni istraživači zaključili da nisu prevara. Svedočenja Adamskog daju važan uvid u to kako su se vanzemaljci infiltrirali među ljudsko stanovništvo.

Svedočenja kontakata o vanzemaljcima među nama

Čuvenom sastanku Adamskog sa vanzemaljcima u pustinji 20. novembra 1952. godine, svedočilo je šestoro ljudi koji su to potvrdili u pismenim iskazima. Zapravo, njih četvoro je odmah obavestilo i novine, Phoenix Gazette, koje su objavile priču 24. novembra sa sve slikama i skicama.

Adamski je u svojoj knjizi ’Unutar letećih tanjira’ prepričao svoj sastanak sa dva vanzemaljca dok je sedeo u holu hotela u Los Anđelesu 18. februara 1953. godine.

„Pogledao sam na svoj sat. Bilo je kasno. Ništa van ubičajenog se nije dešavalo, izazvavši u meni talas razočarenja. Baš u tom momentu, prišla su mi dva čoveka, stranca, od kojih mi se jedan obratio po imenu. Delovali su kao prosečni biznismeni…Kada sam ih pozdravio, čovek mi je pružio ruku. Kada sam je dodirnuo, osetio sam istu onu radost, isti signal kao onda u pustinji, 20. novembra 1952. godine“.

fbvhfvihdih

Značajan deo opisa Adamskog je da su ova dva vanzemaljca komotno mogla da prođu kao biznismeni. Osim prodornog pogleda, ništa nije bilo čudno u njihovom izgledu. Adamski je zatim objasnio kako su otišli autom na udaljenu lokaciju u pustinji:

„Napustili smo hol zajedno i izašli na parking gde nas je čekao auto. Ćutali su sve vreme, ali iznutra sam ipak osećao da su prijateljski nastrojeni. Nisam osećao potrebu da ih pitam gde idemo niti je bilo čudno što to nisu napomenuli. Ćutali smo i tokom vožnje. Nisam znao gde idemo, ali sam jedva čekao da saznam koji je razlog našeg sastanka“.

Ono što je ovde značajno je da su vanzemaljci posedovali auto i da su naučili kako da se snalaze na putevima Los Anđelesa.

Adamski je dalje napisao:

„Napustili smo periferiju grada. Viši čovek je po prvi put progovorio, rekavši mi da sam bio veoma strpljiv. Rekao mi je da je vozač sa Marsa, a da je on sa Saturna. Veoma su dobro pričali engleski. Zapitao sam se gde i kako su tako dobro naučili da govore naš jezik“.

Ovde je interesantno opažanje Adamskog da dva vanzemaljca pričaju engleski odlično, bez ikakvog akcenta. On u sledećem pasusu otkriva do koje mere su se vanzemaljci uklopili među obične ljude:

„Dok sam razmišljao o tome, Marsovac je počeo da priča kako su oni ’kontaktni ljudi’, kako žive i rade na Zemlji da bi mogli da zarade za hranu, odeću i ostale potrepštine. Tvrdili su da su živeli na planeti nekoliko godina, uklapajući se među ljude i otkrivajući o nama više nego što i sami znamo“.

Ako su sećanja Adamskog tačna i ako vanzemaljci govore istinu, moguće je da ih ima još mnogo koji žive inkognito među stanovništvom. Kada se pregledaju slučajevi i svedočenja ostalih kontakata, dolazi se do zaključka da je zaista tako.

Adamski nije bio jedini. Hauard Menger je takođe tvrdio da su ga kontaktirali vanzemaljci, predstavljajući se kao obični građani, dok je on trenirao da postane portparol za razgovor sa svemirskom braćom. Menger je opisao jedan od njegovih susreta:

„Na jesen 1947. godine, mlad, lepo obučen čovek ušao je u moju prodavnicu. Rekao je da je prodavac nekretnina, ali nije mi baš izgledao tako. Bio mu je potreban moj savet i pristao sam da odem sa njim. Jedno vreme je vladala tišina u kolima, a zatim je u jednom trenutku naglo rekao ’Hauarde, znamo da održavate kontakte sa našom braćom tajnim, kao što vam je naloženo’. Nisam znao da li treba da izgledam iznenađeno pošto sam to osećao od početka. Nasmejali smo se i nastavili da se vozimo u tišini“.

Mengerov drug vanzemaljac mu je zatim opisao tajnu lokaciju na kojoj su se kasnije sastajali sa vanzemaljskim vozilima u zakazano vreme. Mengerova iskustva su potvrdili nezavisni svedoci, fotografije, snimci, pa čak i analiza krompira koji je navodno uzgojen na Mesecu. Timoti Gud, stručnjak za NLO-e, sproveo je detaljnu istragu o Mengeru i zaključio da su neka njegova iskustva i fotografije stvarni. Zapravo, način na koji su vanzemaljci kontaktirali Mengera 1947. godine je ono što alarmira na uklapanje vanzemaljaca među ljude. Oni su naučili da posluju sa nekretninama i da voze auto.

Na jednom od Mengerovih ’skupova’ u njegovom domu u aprilu 1957. godine, navodno su uslikana tri posetioca sa Venere. Neke od fotografija su završile u rukama dr Frenka Strejndžsa koji ih je prikazao na svojim predavanjima o NLO-ima.

On je na jednom od predavanja pričao o prilici za susret sa vanzemaljcem sa Venere. Dr Strejndžs je opisao detaljne bezbednosne procedure koje je morao da prođe da bi se na kraju sastao sa vanzemaljcem u Pentagonu na trideset minuta.

Vanzemaljac po imenu Valijant Tor, bio je gost vlade SAD tri godine i u više navrata se sreo sa višim zvaničnicima poput predsednika Ajzenhauera i potpredsednika Niksona.

Dr Strejndžsu je rečeno da nikad ne otkrije šta se desilo. Ipak, on je na kraju napisao knjigu o tom susretu pod nazivom ’Stranac u Pentagonu’ (1967.).

vdkfjgk63458

Njegove tvrdnje su ismejane od strane NLO istraživača zbog nedostatka dokaza, iako je dr Strejndžs bio istaknuta ličnost besprekorne časti, zbog čega nikad ne bi izlažirao takvu prevaru.

Postoji još jedan kontakt koji je tvrdio da se sreo sa vanzemaljcima, koji su se predstavljali kao obični građani. To je bio redovni profesor na Univerzitetu u Meksiku, poznat samo pod pseudonimom ’Profesor Hernandes’.

On je pričao o tome kako ga je posetila veoma atraktivna ženka vanzemaljca, Elijense (koju je profesor kasnije nazivao Lija), sa sazvežđa Andromeda, koja se predstavljala kao njegova studentkinja i dolazila na njegova predavanja u više navrata. Kada je profesor shvatio da ona nije jedna od njegovih studentkinja, prišao joj je i pitao je zašto dolazi na predavanja.

Nakon što je pokazala zavidno poznavanje fizike i paranormalne sposobnosti, rekla mu je da dolazi sa drugog sveta. Nakon par sastanaka, Lija je ubedila profesora da joj se pridruži na jednom letu u njenom svemirskom vozilu.

Hernandes je odvezao auto tamo gde mu je Lija rekla. Zatim je u svom dnevniku opisao prilazak svemirskom vozilu i napuštanje Zemljine atmosfere.

„Ispred nas se našao okrugao objekat sa prečnikom od oko 3 metra. Lija je izvadila nekakav metalni uređaj i pritisla dugme. Vrata svemirskog broda su se otvorila i ušli smo u njegovu unutrašnjost putem merdevina…Povukla je jednu polugu i pritisla jedno dugme…Brod se tiho podigao u vazduh…Sledećeg trenutka, posmatrao sam noć, zvezde na nebu i satelite koji kruže oko Zemlje“.

Pronađene su mnoge podudarnosti između Hernandesove priče i priča drugih kontakata za koje Hernandes nije mogao znati. Utvrđeno je da je njegova priča verodostojna. I u ovom slučaju, Lija se, iako je vanzemaljac, gotovo savršeno uklopila u društvo.

Svedočenja uzbunjivača o vanzemaljcima među nama

Svedočenje uzbunjivača, komandanta narednik Roberta Dina, dalo je značajan doprinos tvrdnjama kontakata. On je radio za vrhovni štab NATO-a i bio je zadužen za analiziranje moguće pretnje od strane NLO-a u NATO operacijama u istočnoj Evropi. Din je rekao da je NATO najviše zabrinjavalo to što su posetioci toliko ličili na nas da ih praktično nismo mogli razaznati. NATO generali su bili paranoični po pitanju mogućnosti da vanzemaljci mogu šetati hodnicima NATO-a, Pentagona ili čak Bele kuće. On je u jednom intervjuu rekao:

„Oni su mogli da sede pored nas u avionu ili u restoranu a da ništa ne posumnjamo. Činjenica da bi ova inteligentna bića mogla biti svuda oko nas izazvala je potpunu paranoju“.

Na osnovu njegovog svedočenja je zaključeno da su zvanične vojne i vladine agencije bile svesne mogućnosti da se vanzemaljci mogu uklopiti u društvo, zbog čega su razvijale strategije za nepredviđene situacije.

Drugi važan slučaj uzbunjivača je Ingo Svan. On je bio medijum i pokazao se veoma uspešnim zbog čega ga je tajni vladin operativac angažovao da špijunira vanzemaljce. On je pričao da je video vanzemaljce i njihove baze na tamnoj strani Meseca. U kasnijim intervjuima i u svojoj knjizi ’Proboj’, Svan je opisao različite strukture koje je ’video’ na površini Meseca uz opis vanzemaljaca koji su bez problema disali tamo. Njegova predviđanja su dokazana na osnovu analiza fotografija nekih NASA-inih slika.

U sledećem slučaju uzbunjivača, ilustrovana je upotreba specijalnih snaga za praćenje vanzemaljaca na Zemlji. Bivši član britanske elitne Specijalne službe za brodove (S.B.S), tvrdio je da je jednom prilikom morao da uhapsi dve žene za koje se verovalo da su vanzemaljci.

Rečeno mu je da ode u Londonski metro gde je trebao da uoči dve žene koje je trebao da uhapsi. Bile su visoke, plave, imale su plave oči i izgledale kao bliznakinje. Rekao je da su to bile najlepše žene koje je ikad video. Opisao je da su svi putnici voza indiferentno posmatrali njihovo hapšenje. Nije mu rečeno zašto mora da ih uhapsi i bio je uplašen za njihovu bezbednost. Nakon dve nedelje, jedna od njih mu je prišla u restoranu, nasmejavši se i rekavši mu da je sve u redu.

Gorepomenuti incident pokazuje kako se vanzemaljci koji žive među nama pomno prate od strane različitih branši obaveštajne zajednice. Iako naizgled ne predstavljaju pretnju, zanemarivanje njihovog postojanja među nama i činjenice da bi mogli da obelodane svoje prisustvo zapravo predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost.

Zakon o izlaganju vanzemaljaca

NASA je 1969. Izdala federalnu odredbu po kojoj se svaki pojedinac koji dođe u kontakt sa vanzemaljcima legalno može privesti i zatvoriti na neodređeno vreme.

Iako je ovaj zakon „zvanično uklonjen“ i stavljen u rezervu 1991. godine, on u svakom slučaju predstavlja presedan u tome da vlada može nasilno da zatvori pojedince koji su imali kontakt sa vanzemaljcima.

Prihvatajući dokaze da se vanzemaljci pomno prate i da su tajne agencije odgovorne za sakrivanje takvih informacija od javnosti, zaključak bi bio da pojedinci prilično rizikuju pokušavajući da uspostave kontakt koji vlada zabranjuje.

Webtribune.rs