Sve procedure surogat majčinstva sprovode se u zemljama gde je to zakonski dozvoljeno – pre svega u Ukrajini, koja se pozicionirala kao turistička destinacija za surogatstvo, ali i u Gruziji, Kirgistanu, Jermeniji, Meksiku, Kolumbiju, Severnom Kipru, SAD i Albaniji
Otkad je prednacrtom Građanskog zakonika pokušano da se surogatstvo uvede u pravni okvir Srbije, ono izaziva kontroverze i ozbiljne etičke polemike u društvu.
Javnost raspravlja o tome da li beba može da bude predmet ugovora dve strane, da li onda govorimo o kupovini deteta, trgovini ljudima i potencijalnom kriminalnom aspektu „iznajmljene materice“, te pitanja da li žene (surogat majke, rodilje) treba da se svedu na materice, da li će doći do mogućih zloupotreba i komplikacija u srodničkim odnosima i tradicionalnih uloga u društvu.
S obzirom na to da je surogat majčinstvo još uvek zabranjeno u Srbiji, mnogi parovi sa problemom inferiliteta za pomoć se obraćaju domaćim i stranim agencijama – koje su od surogatstva napravile biznis.
Jedina agencija koja se bavim ovim uslugama na ovim prostorima je „Link4med“, čija vlasnica Sanja Jovanović koordiniše i vodi kroz postupke svih vrsta VTO programa u inostranstvu.
Ona kaže da agencija organizuje i koordinira sve programe surogat majčinstva u zemljama gde je to zakonski dozvoljeno – pre svega u Ukrajini, koja se pozicionirala kao destinacija za surogat majčinstvo, i Gruziji, koja postaje sve popularnija od otpočinjanja ruske Specijalne vojne operacije.
Na spisku zemalja gde se realizuju surogat programi su i Kirgistan, Jermenija, Meksiko, Kolumbija, Severni Kipar, SAD, a novina je da je surogatstvo od skoro moguće i u Albaniji.
„Za usluge koordinacije kod nas ne postoji konkurencija, i to ne samo u Srbiji nego na prostoru Zapadnog Balkana. U našoj kontakt-listi imamo oko 600 ljudi koji su iskazali zainteresovanost za surogatstvo, a parovi i pojedinci nam dolaze iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Slovenije i naši građani iz dijaspore. Do sada smo ostvarili oko 50 uspešnih surogat programa“, navodi ona.
Jovanovićeva ističe da za kompletan postupak, u zavisnosti od vrste programa, odabrane klinike i države, treba izdvojiti od oko 40.000 do 80.000 evra. Suma se uplaćuje po fazama u četiri rate i najveći novčani deo odlazi surogat majci.
Naša sagovornica objašnjava ko ima pravo da konkuriše za surogat program.
„Zvaničan podatak SZO je da svaki šesti par ima problem sa sterilitetom, dok je kod nas u praksi to zapravo svaki treći. Da bi bili adekvatan kandidat za ostvarivanje potomstva preko surogat postupka, budući roditelji moraju da imaju određene medicinske indikacije.
To su uglavnom žene koje su iscrpele sve druge mogućnosti, ili da su imale četiri neuspešna VTO postupka, odnosno usled zdravstvenog stanja ne mogu da iznesu trudnoću jer je ugrožen njen, život deteta ili oba.
Indikacijom se smatra i nedostatak materice ili njena abnormalnost, da imaju srčane ili bubrežne smetnje, problem sa dijabetesom, kancerima, psihičkim teškoćama… Mi smo imali u realizaciji više od 10 žena sa tumorima koje su završile program“, navodi ona i ističe da su heteroseksualni parovi 95 odsto njihove klijentele.
Sa druge strane, javljaju im se i LGBT pojedinci, ali uglavnom kako bi se informisali o detaljima.
Jovanovićeva dodaje da kada im se par javi, na osnovu njihove situacije, daju preporuku za destinaciju i kliniku gde će se realizovati program. Program u proseku traje dve godine.
„Za klasičan bračni par potrebno je da imaju venčani list ili dokaz da su u vanbračnoj zajednici. Potrebna je da budući roditelji imaju potpunu medicinsku dokumentaciju sa dijagnozama, istorijom lečenja, negde kao uslov postoji i starosna granica.
Dokumenti se po kompletiranju šalju u kliniku, a program počinje kada se potvrdi ispunjenost svih uslova. Mi završavamo celokupnu administraciju, zaduženi smo za komunikaciju na stranom jeziku sa roditeljima i surogat majkom, koju nalazi inostrana agencija.
Potom se pristupa ugovaranju. Sve obaveze surogat majke se uređuju ugovorom sa budućim roditeljima. Proces regrutacije uređen je zakonski, zna se ko može da bude surogat majka.
Njen genetski materijal se ne prenosi, ona samo nosi trudnoću za buduću majku, pa je samo važno da je dobrog reproduktivnog i psihološkog zdravlja, kako bi bila svesna šta je sve čeka. Neophodno je i da ima jedno svoje živorođeno dete, a u slučaju da je udata, i saglasnost supruga. Postoji i starosna granica, do 35 godina, ali su to obično žene od 30 do 35 godina“, navodi ona.
Naglašava da su naša shvatanja o tome kako su surogati siromašne, neobrazovane žene koje dolaze iz ruralnih krajeva – samo predrasude.
„Novac jeste satisfakcija, ali nije jedini motiv. Zakonska regulativa dozvoljava da se do tri puta okušaju u toj ulozi. Najveći broj žena je iz Kijeva. Parovi i surogati mogu da se čuju, da je posete, šalju slike ultrazvuka, neki razviju prijateljske odnose…“, navodi predstavnica „Link4med“ agencije.
Ističe da, kada beba dođe na svet, postoje unapred definisane procedure na granicama, ambasade zemalja čiji građani realizuju programe su uključene u celi postupak, a parovi su dužni da se raspitaju u svojoj ambasadi o postupku izlaska deteta iz zemlje i njegove registracije (dobija se rodni list sa imenima bioloških roditelja, gde se surogat majka ne spominje). Pored kopije dokumenata roditelja (pasoša i privremeni putni dokument), radi se i DNK analiza kao dokaz da je jedan od roditelja genetski vezan za bebu.
„Surogatstvo u Srbiji nije dozvoljeno, ali je neophodno, a potreba za tim će samo da raste. Nailazimo na razne osude, ali što se više priča o tome u poslednje vreme, razbijaju se predrasude… Svako ima pravo da bude roditelj, to pravo je regulisano Ustavom Srbije, a norma u EU je da ne možete da zabranite ljudima da određen akt urade tamo gde je to dozvoljeno.
Time što nemate regulativu za neku oblast, ne znači da će se te ilegalne radnje zaustaviti, verovatnije da će samo preći u sivu zonu. Ljudi nisu svesni opasnosti koju takva neuređenost nosi, jer prema našem Ustavu, žena koja rodi dete, je i majka deteta“, upozorava ona.
Altruistično surogat majčinstvo (bez nadoknade), pored pomenutih država, prepoznato je i u pravnom sistemu Velike Britanije, Holandije, Izraela, Grčke, skandinavskih zemalja, Kanade, Gruzije, Australije i Severne Makedonije, dok je zabranjeno u, recimo, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Italiji.
Sanja Ilić (RT)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
