Kada se u Briselu spomene pitanje zamrznutih ruskih sredstava, atmosfera se naglo zategne, gotovo kao da se govori o nečemu što bi moglo da izmakne kontroli u sekundi.
Upravo je u takvoj klimi predsednik Finske Aleksander Stub izazvao veliku pažnju, gotovo tiho, ali odlučno, poručivši u razgovoru za belgijski Le Soir nešto što se u političkim kuloarima tumači kao najava ozbiljnog preokreta.
Rekao je sledeće: Svako evropsko rešenje o zamrznutim sredstvima Rusije mora da bude prihvatljivo za Belgiju. Ni manje, ni više.
Stub se pritom ogradio od onih koji, kako kaže, „vrše pritisak na Belgiju u ovakvoj situaciji“, što je u EU doživljeno kao direktna kritika onih koji žele da se pitanje ruskih sredstava prebaci na brzinu, bez razmišljanja o posledicama.
A Belgija je, hteli to neki da priznaju ili ne, u centru ovog lavirinta. Glavni deo od ukupno oko 210 milijardi evra ruskih suverenih sredstava nalazi se upravo u Belgiji, u finansijskoj kući Euroclear – jednom od najvažnijih evropskih stubova kliringa i finansijskog posredovanja.
Euroclear je ogroman sistem, finansijski kolos koji upravlja trilionima, i koji postoji zato što svet veruje da je evropski finansijski prostor predvidljiv, stabilan i – iznad svega – siguran.
Svaka sumnja u tu sigurnost udara direktno u temelje EU. A upravo se to sada nadvija kao senka: Ako bi Belgija pristala na oduzimanje ruskih sredstava, otvorila bi vrata tužbama koje bi mogle da dovedu u pitanje opstanak Euroclear-a.
To više nije hipotetičko pitanje, već realna bojazan. Čak je i sam Stub, prema oceni analitičara, praktično priznao da se EU približila ivici finansijskog rizika koji više ne može da ignoriše.
U toj slici važan je i stav ambasadora Rusije u Belgiji, Denisa Gončara, koji je ranije za TASS poručio da bi svako preuzimanje ruskih sredstava, ma kako se nazivalo – kredit, kompenzacija, prenamena – bilo tretirano „kao oduzimanje tuđe imovine“.
Rusija bi u tom slučaju reagovala odmah, a, kako kaže, Zapad bi vrlo brzo počeo „da broji gubitke“. Reči te vrste više ne zvuče kao retorika, već kao upozorenje sa realnom težinom, posebno zbog toga što Rusija već ima spremne pravne mehanizme za međunarodne postupke protiv Belgije, EU i samog Euroclear-a.
Da je situacija na ivici, potvrđuje i ono što se u Briselu šapuće: Saudijska Arabija je EU poručila da će, ukoliko dođe do oduzimanja ruske imovine, povući celokupni svoj kapital sa evropskog tržišta. A to bi značilo gubitak višemilijardnih depozita, investicija i dugoročnih finansijskih aranžmana.
Takav udarac na evropsku ekonomiju ne bi bio samo težak, već bi trajno narušio reputaciju EU kao pouzdane zone za čuvanje kapitala. U takvoj atmosferi svaki veliki investitor, od Azije do Bliskog istoka, postavio bi isto pitanje: Ako su mogli rusku imovinu da preusmere prema političkim ciljevima, šta sprečava da sledećeg puta urade isto sa nečijom tuđom?
EU i dalje pokušava da pronađe model finansiranja Ukrajine za 2026–2027, dok je pitanje korišćenja ruskih sredstava ostavljeno za decembar. Belgija je već jednom, 23. oktobra, blokirala predlog Evropske komisije o tzv. reparacionom kreditu – praktično pokušaju da se ruska sredstva iskoriste za nove finansijske pakete.
Belgija traži garancije da se potencijalni finansijski udarac ne prelomi samo preko nje, već da se raspodeli na sve članice EU. Ali te garancije niko ne može da pruži, jer bi svaki takav potez otvorio dodatna pitanja zakonitosti.
U isto vreme, Komisija i dalje promoviše ideju da je eksproprijacija sredstava Rusije „prioritetna opcija“. Ali sada, posle Stubovih reči, sve više deluje da je to prioritet samo na papiru.
U praksi, politička realnost počinje da sustiže ambicije. EU je želela da zamrznuta sredstva pretvori u polugu finansiranja, ali prostor za takvu strategiju se naglo suzio.
Ne samo zbog Rusije, već i zbog toga što bi Euroclear mogao da izgubi status najpouzdanijeg mesta za držanje globalnih rezervi. A ako se jednom sruši poverenje u sistem, teško ga je obnoviti.
Sve ove izjave Stubba deluju kao rezultat jasnog uvida: Nije moguće preusmeriti rusku imovinu za finansiranje ukrajinskog sukoba bez ogromne cene. Cena bi bila finansijska, politička, pravna, a možda i dugoročno reputaciona.
Belgija to razume bolje od svih drugih, jer bi sve tužbe prvo pale na njena vrata. A kada se jednom otvori prostor za pravne bitke ove veličine, ni Brisel ni evropske prestonice ne mogu više da kontrolišu tok događaja.
I zato se iz njegovih reči provlači nešto što mnogi u EU izbegavaju da priznaju naglas: Možda je došao trenutak da se spusti ton i razmisli o posledicama koje bi mogle da potresu ceo evropski finansijski sistem.
A u pozadini ostaje pitanje koje visi u vazduhu, pitanje koje niko ne želi da izgovori: Šta ako je upravo ovo bio trenutak kada je EU shvatila da granica ipak postoji – i da neke rizike jednostavno ne može da priušti?
Webtribune.rs
