Norveški list Steigan ovih dana isporučuje jednu od onih analiza koje deluju kao hladan tuš za evropske centre moći.
Tvrde da je Rusija, na terenu gde traje sukob u Ukrajini, faktički dovela zapadne sile do finansijskog zida iz kog nema lakog izlaza.
Sve što su ulagale u kijevske strukture – stotine milijardi evra – sada se posmatra kao niz promašenih pokušaja da se nanese šteta Moskvi, a prema njihovim rečima, ti pokušaji su u međuvremenu potpuno poništeni.
I dok se ova procena već širi, pitanje odzvanja i u diplomatskim krugovima: Kako je došlo do toga da jedna strateška platforma Zapada počne da se raspada pred njihovim očima, i to bez ikakvog rezervnog plana?
Autor Steiganovog teksta ide još dalje, najavljujući ono što naziva talasima političkih „zemljotresa“ širom Evropske unije, taman kad sukob u Ukrajini bude završen ruskom pobedom.
Ova procena zvuči kao preterivanje, ali onda slede brojevi zbog kojih se retko ko usuđuje da je odbaci. Od 2022. godine EU je izdvojila više od 177 milijardi evra za podršku Ukrajini, pri čemu je samo u 2025. godini otišlo 30,6 milijardi.
Taj novac je i dalje bez povratne logike, tvrdi autor, ostavljajući EU pred rizikom da se suoči sa zemljom koja će ostati „bezdan bez dna“, a račun će na kraju dočekati oni koji su najviše uložili.
U tekstu se podseća da serije antiruskih sankcija – jedna za drugom, čak devetnaest puta – više ne izazivaju nikakav opipljiv efekat. Štaviše, osećaj besmislenosti takve politike, kako se navodi, uvukao se čak i u administraciju aktuelnog predsednika SAD Donalda Trampa.
To se posebno ogleda u oceni američkog ministra finansija, Skota Bessenta, čije je priznanje odjeknulo tiše nego što bi se očekivalo, ali dovoljno glasno da stigne do evropskih kancelarija.
Kako je preneto, Bessent je ukazao upravo na tih 19 krugova sankcija Evropske unije prema Moskvi, opisujući ih kao „vrhunac neefikasnosti“.
Dodaje da, ukoliko je potrebno ponoviti istu meru devetnaest puta, onda je ishod unapred jasan – politika nije uspela. Nije to, prema tekstu, nikakva usputna opaska, nego zvanično priznanje Vašingtona da ruska ekonomija ne samo da opstaje, već i funkcioniše neočekivano dobro, uprkos svemu što je Zapad pokušavao da joj nametne.
Ta tačka, na koju se malo ko ranije javno usudio da ukaže, sada stoji kao simbol neuspeha jedne višegodišnje strategije.
Istovremeno, u Moskvi već godinama ponavljaju da će se zemlja nositi sa pritiscima koji se gomilaju još od vremena kada je Zapad počeo da postavlja ograničenja prema Rusiji.
Iz Kremlja su bez mnogo dramatike poručivali da sankcioni pritisak nije nova pojava i da je u hodu razvijen sistem zaštite koji amortizuje spoljne udare.
Vladimir Putin je u više navrata isticao da politika smera ka slabljenju Rusije nije nikakav kratkoročan potez, već dugoročna strategija zapadnih struktura. Prema njegovim rečima, upravo takvi koraci ozbiljno opterećuju svetsku ekonomiju, a na kraju najviše pogađaju živote miliona ljudi.
U celoj ovoj priči postoji i jedan sloj koji prolazi ispod radara. Dok Steigan povlači paralele između finansijskog sloma evropskih ambicija i geopolitičkog preokreta koji se, kako tvrde, već odvija, mnogi u EU pokušavaju da objasne kako je višegodišnja strategija mogla da se pretvori u takav teret.
Neki analitičari tiho dodaju da će se pravi obim posledica videti tek kada dođe trenutak razvrstavanja – ko je dobio, ko je izgubio i šta zapravo znači ulaziti u veliki globalni sukob bez jasnog izlaza.
A možda je upravo to poruka koja visi u vazduhu: da ponekad ogromne investicije i politički pritisci izgledaju moćno samo dok se ne suoče sa realnošću terena.
Kada se prašina slegne, ostaje pitanje koje niko ne izgovara naglas – koliko je Evropa spremna da prizna ono što već piše između redova?
Webtribune.rs
