[adsenseyu2]
Njegov otac je bio pijanica koji ga je redovno tukao. Ime mu je bilo Josif Staljin. Rođen je u ruskoj republici Gruziji 1878. godine, pod vladavinom carstva Romanovih, bio je odličan đak, ali je istovremeno gajio duboku mržnju prema okrutnim okupatorima njegovog kavkaskog regiona.
Staljin je postao marksistički revolucionar i majstor zavera. Knjiga Mladi Staljin, od Sajmona Sebaga Montefjorea, opisuje kako je nastao ovaj nemilosrdni, ali veoma talentovani psihopata.
„Kažite Staljinu da ću umreti sa njegovim imenom na usnama“ – Nikolaj Ezov, bivši šef ruske najzloglasnije policije, NKVD, pred svoje pogubljenje koje je naredio diktator.
Pre nego što je postao poznat kao marksistički revolucionar u svom rodnom gradu Gori, Josif Staljin je bio proslavljeni pesnik. Gori, koji se nalazi u Gruziji, jednom od regiona tada ogromnog carstva Romanovih, nekada je bio poznat kao „Vicekraljevstvo Kavkaza“.
[adsenseyu1]
Nalazi se između Crnog i Kaspijskog mora. Staljinov tenor je takođe bio dobar, te su ga zaposlili da peva na crkvenim venčanjima. Bio je briljantan đak i večno je čitao knjige.
Sam je naučio nemački i engleski. Međutim, završio je kao manijakalni diktator Sovjetskog saveza i pobio na desetine miliona svojih ljudi.
U knjizi Mladi Staljin, Montefjore vešto kopa po prethodno neobjavljenim zapisima kako bi opisao uspon obućarevog sina od njegovog rođenja 1878. godine da njegove važne uloge u Boljševičkoj revoluciji 1917. godine, događaja koji je uzdrmao čitav svet.
Postoji knjiga o serijskom ubici pod nazivom Ledeni čovek. To je priča o banditu iz Nju Džersija, Ričardu Kuklinskom, koji je ubio više od 100 ljudi. Njegove žrtve su uglavnom bile povezane sa mafijom.
Interesantno je da je Kuklinskog njegov otac alkoholičar nemilosrdno tukao. Da li vas to podseća na nešto? Staljinova sudbina je bila slična. Njegov otac, bedni alkoholičar, često se iskaljivao na svom jedinom sinu dok nije napustio svoju porodicu.
Staljin je bio „rođeni ekstremista“. Spekuliše se da je to zbog njegove „tanane emocionalne vezanosti“ i činjenice da „nije imao mnogo da izgubi“. Takođe je retko pokazivao „saosećanje prema ljudima“.
[adsenseyu4]
Ipak, Staljin je prerastao u vođu kojeg su se plašili i koji je konstantno jurišao za osvetom, da bi kasnije postao i ubica bez savesti. On, za razliku od ostalih revolucionara srednje klase u toj eri, nije izbegavao „fizičke rizike“.
Upravo zbog toga se smatra da je on bio „idealni poručnik“ za Vladimira Lenjina, „osnivača Boljševika“. Priča se da su u gradu u kojem je Staljin odrastao, što je sigurno doprinelo u određenoj meri njegovoj uvrnutoj psihi, bile česte tuče i sukobi u školskim bandama.
Kada je Staljin imao 14 godina, 13. februara 1892. godine, on je u Goriju prisustvovao vešanju dvojice muškaraca, koji su navodno ukrali kravu i ubili policajca. Pisac, Maksim Gorki, takođe je bio među narodom tog dana. Jedan od Staljinovih školskih drugova rekao je kasnije da je Staljin bio naročito uvređen što je „sveštenik stajao na vešalima sa krstom“. Navodni banditi su bili Oseti. Navodi se da je gledanje pogubljenja „pomoglo Staljinu da postane pobunjenik, a ne ubica“.
Dok je odrastao, Staljin se identifikovao sa tada potlačenim narodom Gruzije i jako je mrzeo što mora da uči jezik osvajača. Ovaj žestoki antiruski stav pokazao se kada je pohađao školu na Gruzijskoj pravoslavnoj bogosloviji.
Njegova majka ga je upisala u tu ustanovu koju je vodila crkva 1894. godine, pošto nije imala novca da ga pošalje bilo gde drugde. Staljin je polako počeo da se prepoznaje kao oslobodilac i branitelj siromašnih, kao i izmišljeni junak „Kobe“ iz romana Oceubistvo, Aleksandra Kazbegija, uzevši pritom ime „Kobe“ kao prvi revolucionarski pseudonim.
[adsenseyu1]
Staljin je 1899. godine napustio bogosloviju, koja se nalazila u gradu Tiflis, jugoistočno od Gorija, zato što se navodno „nije pojavljivao na ispitima“. Drugi pak kažu da su ga monasi izbacili zbog njegovih „revolucionarnih aktivnosti“.
Tada je otprilike počeo Staljinov čudan revolucionarni život u senci. Taj život je uključivao „pljačke banki, reketiranje, iznude, podmetanje požara, pirateriju, ubistva i politički gangsterizam“.
Staljin je postao Lenjinov potrčko za ilegalno finansiranje Boljševičke partije. Usput, sve do 1917. godine, Staljin je takođe razvijao veštine političkog organizatora, umetnika za bekstvo iz zatvora, propagandiste, urednika novina, vičnog intriganta i pažljivog političkog teoretičara.
Staljin je reođen za život u političkom podzemlju. Bio je zaverenik po prirodi, primećujući neprijatelje na sve strane.
Postao je „majstor za infiltraciju u Carsku bezbednosnu službu“, što je bio talenat koji mu je koristio kada je postavljao svoje državne policijske organizacije.
Bilo je mnogo žena u Staljinovom životu uključujući par supruga i brojne ljubavnice uz vanbračno rođenu decu. Smatra se da ga je proterivanje u Sibir u seoce Kurejka, koje se nalazilo Bogu iza nogu, od juna 1913. godine do proleća 1917. godine načinilo od njega „libertanca“.
Takođe je voleo život i lov sa „urođenicima Tunguzima i Ostjacima“. To je postalo jedno od „najsrećnijih vremena njegovog mrzovoljnog života“.
Autor knjige je osećao kao svoju dužnost da opiše Staljinove razvojne godine, usled mnogih opisa punih „predrasuda“ od strane njegovih savremenika poput Lava Trockog. Perspektiva Trockog „više ukazuje na njegovu sopstvenu taštinu, snobizam i nedostatak političkih veština nego što govori o mladom Staljinu“.
Trocki, koji je Staljina posmatrao kao provincijskog „mediokriteta“, ubijen je 1940. godine prema naređenju diktatora. Čovek sa tako odvratnim psihopatskim tendencijama, koji je nadmudrio svoje rivale, poput Lenjina i Trockog, industrijalizovao Rusiju, dobio rat protiv Adolfa Hitlera, izgladnjivao seljake i sproveo „Veliki teror“, bio je svašta, ali ne i „mediokritet“.
Montefjore zaključuje da „je Staljin bio izuzetan još od detinjstva“.
Komentar: Lobačevski je u svojoj knjizi Politička ponerologija: nauka o prirodi zla u političke svrhe, na osnovu dokumentovanog ponašanja, Staljina prepoznao kao osobu sa frontalnom karakteropatijom i između ostalog napisao:
Takve „staljinističke ličnosti“ traumatizuju i aktivno začaravaju druge, uz pomoć čega izuzetno lako zaobilaze kontrolu zdravog razuma.
Veliki deo ljudi smatra da takvi pojedinci imaju specijalne moći, podležući svojim egoističkim uverenjima.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
