Dugotrajna naprezanja čitave katoličko-protestantske, (neo)liberalne, talasokratske „konstrukcije“ Zapada učinila su da materijal od koga je sačinjena pukne i kada opterećenje nije maksimalno. Korona je bila samo neposredan povod da „kosturi počnu da ispadaju iz ormara“
Da bi neka zemlja postala i održala se kao velika sila, neophodno je da poseduje sve ili većinu ključnih činilaca „tvrde“ („dodirljive“) i „meke“ („nedodirljive“) moći. Dakle, nema geopolitičkog aktera koji može da utiče na (trans)kontinentalne i svetske poslove, a da ne poseduje tradicionalne adute za nametanje svojih interesa – prostranu teritoriju, obilje prirodnih resursa, brojnu populaciju, snažnu ekonomiju, vojni potencijal…
Takođe, za postizanje (geo)političkih ciljeva prividno nenasilnim putem u savremenom dobu neophodno je postizanje prednosti na idejnom, medijskom, diplomatskom, obaveštajnom, kulturnom, naučnotehnološkom i obrazovnom polju. Potrebna je i snažna imperijalna svest, tj. kolektivno osećanje superiornosti i volja za moći, koje artikulišu nacionalne elite.
Takođe, nužno je na dugoročnoj viziji i strategiji zasnovano adekvatno delovanje u vreme „istorijskih preloma“, koje pretendenti na preuzimanje vođstva ne samo koriste već i stvaraju – velika geografska otkrića, ratovi, revolucije, svrgavanje nepodobnih režima, ekonomske krize, epidemije, tehničke inovacije…
Privilegije i poluge moći koje tada uspostave na osnovu sopstvenog trijumfa – adekvatan svetski poredak, ekonomsko-finansijska pravila, međunarodne institucije, zaposednute teritorije, vojnopolitička savezništva, interesne sfere, vojne baze – omogućuju im vođstvo u narednim decenijama i stolećima. Do sledećeg „velikog preokreta“.
PESIMISTIČKA DIJAGNOZA
Šta se to događa sa aktuelnim glavnim „igračima“ sa Zapada? „Godina korone“ (za sada jedna) nije ključni, ali jeste indikativan pokazatelj njihove ranjivosti.
Mada, nije u tolikoj meri lakmus koji ukazuje na stvarno stanje, koliko katalizator neminovnih i već daleko odmaklih promena. Većina današnjih vodećih sila, neke manje, a neke više, dugoročno je izgubila ono do čega im je veoma stalo i što ih potvrđuje kao lidere – kredibilitet.
Pokazale su da im eksperimentalni epidemijski „krizni menadžment“ ipak ne ide u potpunosti od ruke. To je samo belodano pokazalo da nije bilo slučajno njihovo nesnalaženje sa imigrantskom navalom, terorističkim atacima, rasno-etničkim nemirima, socijalnim tenzijama, nasilnim masovnim demonstracijama.
Uz uporedo i sinhronizovano gubljenje monopola i sve teže diktiranje svoje volje na spoljašnjem planu, one gube ne samo strahopoštovanje koje su izazivale širom sveta i koje je unapred inhibiralo svaki otpor manjih i slabijih već i nacionalno samopoštovanje kod sopstvenih podanika.
Ovo se, u prvom redu odnosi na stare evropske pomorske, kolonijalne države, zajedno sa svojim (ne)voljnim sledbenicima okupljene u grupaciju pod imenom Evropska unija.
Inicijalna, konstrukcijska greška, uprkos svim popravkama i podupiračima, nije mogla da bude ispravljena jer je upitan njen integracioni smisao i priroda unutrašnje harmonije.
Odavno su uočeni i podrobno analizirani, kako tvrdi Z. DŽokić, „shizofreni znaci društvenog raspada“, tj. „socijalna psihopatologija“. „Takozvana Evropska unija je od svog samog početka predodređena za patološki razvoj i destruktivni kraj.
Ona je mutant-replikant stvoren za određenu namenu: za koju, ni sama nije svesna, kao ni za to čiji je izdanak, kome služi i za koje vreme je programirana da živi.
Ova porodica je samo dobar paravan, jedan od mnogih, za prikrivanje ’monstruma iza zavese’“, napisao je pre više od jedne decenije ovaj ugledni neuropsihijatar i psihoterapeut.
Slična dijagnoza mogla bi da važi i za tog njenog prekookeanskog pokrovitelja – „lidera slobodnog sveta“.
BEZ ELIKSIRA MLADOSTI
„Truljenje“ Zapada logičan je ishod (pol)kenedijevskog „uspona i pada velikih sila“, mada se (još) ne može govoriti o špenglerovskoj „propasti Zapada“.
Do „zamora materijala“ njegovih vodećih zemalja dovela je do pucanja narasla prenapregnutost kao posledica ambicije da se po svaku cenu sačuva svetska dominacija.
A za to im je ponestalo snage ne samo zato što su ojačale konkurentske sile koje imaju drugačija civilizacijska svojstva, sopstveni vrednosni sistem i naročito suprotne geopolitičke obrasce i interese. I druge zemlje – nekoliko njih srednje snage, pa i na desetine onih slabih, ali dobro pozicioniranih i bogatih strateški važnim resursima – dovoljno su ojačale i pronašle strateškog zaštitnika da sada mogu da se uspešno suprotstave.
Stoga nekadašnje evropske metropole, a u drugoj deceniji 21. veka i SAD, sve manje mogu da na neokolonijalan način zadrže u podređenom položaju i eksploatišu nekadašnje afričke, azijske i latinoameričke posede, a potom samo prividno nezavisne države.
Tako im je onemogućen dotok imperijalne eksterne energije, a sopstvenu su odavno potrošili. I u bukvalnom smislu.
Budući da na toj infuziji pomoću koje su dugo parazitirali ne mogu dalje, kako bi produžili svoj komfor smišljaju razne globalističke marifetluke, te ih s ranije stečenih pozicija nameću ostatku sveta.
Jedan od njih – vrlo perfidan jer cilja na opravdanu osetljivost i pojedinca i čovečanstva – jeste zaštita životne sredine. To je odmah mutiralo u političku ekologiju (zelenu politiku) u vidu njihove borbe za eliminaciju tzv. prljave industrije i supstituciju fosilnih goriva (naročito uglja).
Baš sad je, eto, proradila savest tim utemeljivačima ideologije ekologizma, koji su se setili klimatskih promena kada na sličnim temeljima svoju razvojnu „docnju“ nadoknađuju dolazeće sile.
Dok su Engleska, Francuska, Nemačka i SAD protekla dva-tri stoleća za sobom ostavljale pustoš i zagađivale veliki deo Planete – to nije bilo opasno.
Ali postalo je alarmantno kada poslednje dve-tri decenije to intenzivno rade njihovi takmaci Kina, Rusija, Indija, Brazil, Iran. Brže-bolje im to treba zabraniti i tako ih ekonomski usporiti i geopolitički obuzdati.
One siromašnije i nemoćnije biće mnogo lakše „trajno isključiti iz razvoja“ ekonomskim sankcijama, propagandnim anatemisanjem i projektilima s osiromašenim uranijumom. Potom i podizanjem ekoloških standarda do nedostižnih granica i tobože dobronamernim, a ultimativnim, eliminisanjem dizel-vozila i termoelektrana na lignit, a uvođenjem vetroelektrana, mini-hidroelektrana i elektroautomobila iz baš njihovih firmi.
JEDNI SILAZE, DRUGI SE PENJU
Ali time se ne eliminiše već samo odlaže deklinistička neminovnost. Dugotrajna naprezanja čitave katoličko-protestantske, (neo)liberalne, talasokratske „konstrukcije“ Zapada učinila su da materijal od koga je sačinjena pukne i kada opterećenje nije maksimalno.
Korona je samo doprinela da „kosturi počnu da ispadaju iz ormara“. Iako funkcionišu kao spojeni sudovi, dugo potiskivani problemi na unutrašnjem planu postali su očigledniji nego oni na spoljašnjem.
Rezignirane i probuđene mase, mada se njima često manipuliše, izašle su na ulice i sve češće protestuju čak i iz nekih na prvi pogled nevažnih razloga.
Države koje su se narcisoidno proglasile za „svetionike demokratije“ odjednom su se suočile sa činjenicom da na te izazove nemaju odgovore. Duh iz boce je izašao i teško će biti vraćen.
Nekada nezamislivo siromaštvo u zemljama Zapada postalo je uobičajena stvar, a procene su da će ga epidemija enormno uvećati. U tim okolnostima, koga još, izuzev globalističkih elita, zanima „moždana smrt NATO-a“ i „predinfarktno stanje EU“?
I kako će se te dve onemoćale personifikacije transatlantističke „Imperije“ efikasno suprotstaviti očigledno sinhronizovanom populacionom cunamiju i terorističkom ataku „varvara“ kada se odavno zna da je to „atomska bomba siromašnih“.
Virus nepoverenja u sistem preti da se mnogo opasnije proširi zemljama Zapada od ove epidemije. Od sve veće ekonomske, rasne i političke polarizacije u njihovim društvima, do ograničavanja sloboda, korumpiranih vlasti, favorizovanja svakakvih nastranosti i tumaranja između struke i politike izazvanog koronom – kompromitovali su Državu mnogo više nego što je planirano i učinjeno dolaskom unipolarizma i pretvaranjem sveta u „globalno selo“.
S druge strane, velike sile Istoka, iako pod stalnom optužbom Zapada za „manjak demokratije“, pokazale su se daleko organizovanije i efikasnije u rešavanju iznenadnih pretnji.
Kina, osumnjičena da je iz nje zaraza potekla, vrlo brzo je uspela da je suzbije i da širokogrudo, globalno odgovorno, „izveze“ antiepidemijske mere.
I Rusija, mada znatno pogođenija zarazom, nije dozvolila anarhiju i kataklizmične slike kao u Italiji, Španiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji ili SAD (pojedinačno imaju trostruko više preminulih na 100.000 ljudi od Rusije).
Štaviše, u brzinskom i geopolitičkom nadmetanju za dobijanje istovremeno i jeftine i pouzdane vakcine stekla je zavidnu prednost. A u prvoj, najmnogoljudnijoj, i drugoj, najprostranijoj zemlji sveta sumnja u sistem je minimalna, i to nije samo stvar tradicije i autoritativnosti tamošnjih vlasti.
Najavljujući novo liderstvo, taj kredibilitet širi se svetom i na velika vrata prodire na Balkan. U pamet se, braćo… Srbi!
Milomir Stepić (pecat.co.rs)
