Pojedini hrvatski mediji, poput „Jutarnjeg lista“, preneli su vest da Zagreb planira nabavku višecevnih raketnih sistema M142 HIMARS američke proizvodnje, te da se očekuje da će sa Vašingtonom biti potpisan ugovor u vrednosti od 300 miliona dolara vezan za nabavku ovog naoružanja.
Iako za sada ne postoje gotovo nikakve informacije o količini lansirnih vozila i vrsti raketa koje bi Hrvatska mogla kupiti od SAD, na osnovu brojke od 300 miliona može se pretpostaviti da će biti kupljeno osam do deset lansirnih vozila (20 miliona dolara po komadu) i oko 300 raketa iz porodice GMLRS (oko 400.000 dolara po komadu).
Naravno, sastav isporuke, ukoliko do nje zaista dođe, bio bi znatno izmenjen ako bi SAD odlučile da Hrvatskoj isporuče i taktičke balističke rakete ATACMS.
Šta je HIMARS?
M142 HIMARS je jedan od najmoćnijih i najefikasnijih višecevnih sistema raketne artiljerije današnjice, nastao kao rezultat težnje SAD da razviju razoran višecevni sistem, po uzoru na sovjetske, uz zadržavanje preciznosti klasične artiljerije.
U određenom smislu predstavlja naslednika sistema M270 MLRS (Multiple Launch Rocket System) koji je baziran na guseničnoj platformi borbenog vozila pešadije „bredli“.
Za razliku od njega, HIMARS je postavljen na točkašku platformu FMTV (Family of Medium Tactical Vehicles) sa pogonom 6h6, a glavni cilj ove promene je povećanje brzine, mobilnosti i smanjivanje mase vozila, odakle i potiče pun naziv sistema – Artiljerijski raketni sistem visoke mobilnosti (High Mobility Artillery Rocket System).
Veća pokretljivost HIMARS-a doprinosi njegovim sposobnostima u domenu protivbaterijske vatre, budući da se nakon lansiranja svih raketa, lansirno vozilo može veoma brzo evakuisati sa vatrenog položaja.
Ipak za razliku od M270, koji je opremljen sa dva, HIMARS ima samo jedan lansirni kontejner sa šest lansirnih cevi, a izostanak gusenične platforme znači i manju prohodnost na surovim terenima.
HIMARS je do sada korišćen u Avganistanu, Iraku, Siriji i naravno Ukrajini gde se zapravo pokazao kao jedno od najefikasnijih naoružanja zapadne proizvodnje koje je isporučeno ukrajinskoj vojsci. Upravo zbog velike mobilnosti i sposobnosti da izbegne protibaterijsku vatru, do sada je uništeno svega nekoliko od oko 39 isporučenih.
Komponente i rakete HIMARS-a
Lansirno vozilo sastoji se od dve glavne komponente – oklopljene kabine za smeštaj posade na prednjem delu i lansirnog kontejnera, koji se može okretati i podizati do 60 stepeni elevaciji, na zadnjem delu šasije nosača.
Posadu čine tri člana – vozač, topdžija i kontrolor lansiranja, koji su smešteni u kabini
opremljenoj sistemom upravljanja vatrom, navigacionom i opremom za komunikaciju, i ne moraju je napuštati tokom lansiranja.
Dopuna municije traje oko pet minuta i vrši se uz pomoć integrisanog krana. Na HIMARS-u je prisutan kontejnerski tip dopune što znači da se menjaju čitavi cevasti lanseri, a ne samo rakete.
U standardnim misijama američke vojske, komandni centar posadi lansirnog vozila prenosi podatke o cilju, a računar HIMARS-a usmerava lansere i daje signal posadi da pripremi i lansira unapred određeni broj raketa. Procenjuje se da je za pripremu raketa potrebno 20, dok je za lansiranje svih šest neophodno još 45 sekundi.
Budući da je razvijen na osnovu M270 i da imaju isti lansere, HIMARS može koristiti sve rakete koje je koristi njegov prethodnik i to:
– Nevođene rakete MLRS u kalibru 227 mm. To su uglavnom rakete iz porodice M26 opremljene bojevom glavom sa kasetnom municijom, dometa 15-32, odnosno 15-45 km ukoliko se radi o varijantama M26A1 i M26A2 sa produženim dometom, kao i „bomba malog prečnika lansirana sa zemlje“, odnosno GLSDB (Ground Launched Small Diameter Bomb) nastala na osnovu M26.
– Vođene rakete GMLRS (Guided Multiple Launch Rocket System) u kalibru 227 mm, iz porodica M30 sa kasetnom i rasprskavajućom bojevom glavom i M31 sa unitarnom visoko eksplozivnom bojevom glavom.
Najmanji domet ovih raketa sa kombinovanim inercijalnim i GPS vođenjem je 15 km, dok se najveći procenjuje na između 80 i 92 km. Osim toga, SAD trenutno razvijaju i raketu M31ER GMLRS, čiji će maksimalni domet biti oko 150 km, a u planu je da punu operativnu sposobnost ove rakete dobiju 2025. godine.
– Taktičke balističke rakete ATACMS, dometa 165, odnosno 300 km u zavisnosti od varijante. U slučaju upotrebe ovih raketa HIMARS može lansirati samo jedan ATACMS, jer da se radi o raketi prečnika 610 mm. Upravo su se rakete ove vrste pokazale kao najefikasnije tokom sukoba u Ukrajini.
– PrSM (Precision Strike Missile) rakete u kalibru 430 mm, koje će u bliskoj budućnosti zameniti ATACMS-e američke vojske. U pitanju su rakete sa dometom 60-499 km, zbog čega se mogu klasifikovati kao balističke rakete kratkog dometa.
Ipak, treba naglasiti da su one dizajnirane u periodu pre nego što su se SAD povukle iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa 2019. godine, pa se može očekivati da će buduće varijante imati još veći domet, odnosno da će preći 500 km. Za razliku od ATACMS-a, HIMARS može lansirati dve rakete ove vrste.
Da li su hrvatski HIMARS-i pretnja za Srbiju?
Ukoliko zaista dođe do isporuke američkih višecevnih sistema Hrvatskoj, odnos snaga u regionu biće narušen, naročito ako u sklopu paketa budu i taktičke balističke rakete ATACMS dometa 300 km, a prema mišljenju urednika TV Front Andreja Mlakara, najave hrvatskih medija su samo „oživljavanje stare priče“.
„To je oživljavanje stare ideje iz 2015. godine. Tadašnji ministar odbrane Hrvatske Ante Kotoromanović je prvi pokrenuo priču da će Hrvatska kupiti višecevne raketne sisteme M270 MLRS i da će sa njima dobiti rakete ATACMS dometa 300 km. To je bila indirektna pretnja Srbiji i Ante Kotoromanović je time praktično započeo trku u naoružanju u regionu“, rekao je Mlakar.
Inače, prema pisanju hrvatskih medija u pomenutom periodu, Zagreb je tada od SAD tražio 16 samohodnih višecevnih raketnih sistema M270 iz vojnih viškova ove države, kao i nekoliko taktičkih balističkih raketa ATACMS dometa 300 km.
Iako za sada nije poznato koje će tačno rakete Hrvatska dobiti za svoje HIMARS-e (ako do njihove nabavke dođe), Mlakar ističe da postoji mogućnost isporuke ATACMS-a.
„Kada se sklapa ugovor o nabavci sa Amerikancima, kupac, u ovom slučaju hrvatska vlada, ne vodi direktno pregovore sa kompanijom, već američke vlasti u ime Hrvatske vode pregovore sa kompanijom proizvođačem, što je u ovom slučaju ‘Lokid Martin’“, navodi on.
Prema njegovim rečima, hrvatska vlada će odrediti šta je njima potrebno i da li žele rakete dometa 30 i 90 km ili taktičke balističke rakete dometa 300 km, ali na kraju SAD su te koje donose konačnu odluku šta će biti isporučeno.
„U slučaju da im daju raketu dometa 300 km to će narušiti strateški odnos snaga u regionu, jer oni sigurno nemaju potrebu gađanja Italije, Mađarske, Slovenije ili Bosne i Hercegovine. Jedini razlog kupovine HIMARS-a je u ovom slučaju plašenje Srbije, što je u skladu sa Anušićevom idejom da se sva vojska skoncentriše na granicu.
Tome u prilog svedoče skorašnji letovi ‘rafala’ u blizini granice sa našom zemljom, kao i obnova kasarne u Belom Manastiru gde će biti raspoređene jedinice opremljene američkim borbenim vozilima pešadije ‘bredli’“, izjavio je Mlakar.
Ako bi hrvatska vojska zaista dobila ATACMS-e to bi, ocenjuje urednik TV Front, stvorilo opasan presedan.
„Amerikanci su ih inače prvi put odbili i rekli da Hrvatskoj nisu potrebne ove rakete. Sada oni opet izražavaju želju za njihovom nabavkom, a okolnosti su se promenile.
Nas sada vide kao eksponent Rusije na Balkanu i ‘male Ruse’, što hrvatski analitičari često govore, guraju taj narativ do maksimuma i eksploatišu ga“, smatra sagovornik RT Balkan.
Iako se radi o zaista moćnom naoružanju, Srbija bi u slučaju da Hrvatska nabavi američke sisteme mogla da odgovori ubrzavanjem razvoja sopstvenih višecevnih raketnih sistema, krstarećih raketa i dodatnim jačanjem protivvazduhoplovne odbrane.
„Srbija je još 2015. godine odgovorila time da će razvijati sopstveni sistem tog dometa. U pitanju je višecevni raketni sistem ‘šumadija’, koji je prvi put prikazan 2017. godine“, rekao je Mlakar.
Prema njegovom mišljenju, vreme je da Srbija ponovo aktivira razvoj „šumadije“ i raketa za ovaj sistem – „jerina 1“ i „jerina 2“.
„Jerina-1“ je raketa kalibra 400 mm, koja ima maksimalni domet 285 km, preciznost odnosno procenjeno maksimalno odstupanje od cilja je oko 150 m u slučaju korišćenja samo inercijalnog sistema navođenja. U slučaju da se uz inercijalni sistem za navigaciju koristi i GPS, odstupanje se procenjuje na ispod 50m, što je čini vrlo preciznom raketom.
„Jerina-2“ je raketa kalibra 262mm, koja ima maksimalni domet do 75 km i nastala je daljim razvojem raketa starijeg sistema M-87 „orkan“.
„Mi imamo još jednu mogućnost, a to je razvoj domaće krstareće rakete dometa 300 km. To je zapravo nosač naoružan avio-bombom težine 500 do 600 kg, pod nazivom ‘vila 1’ i ‘vila 2’. ‘Vila 1’ se lansira iz višecevnog raketnog sistema, dok se ‘vila 2’ lansira sa aviona“, dodaje Mlakar.
Kada je u pitanju zaštita od samih raketa HIMARS-a, naročito ATACMS-a, sagovornik RT Balkan se pozvao na iskustvo ruske vojske u Ukrajini i izjavio da Vojska Srbije ima dva sistema sposobna za njihovo presretanje.
„Kada bi gledali ukrajinsko iskustvo, imamo dve varijante – ruski ‘pancirs s1’ i kineski HKu-17. To je jedino što bi bilo efikasno“, zaključio je on.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
