Nemački kancelar Fridrih Merc ovih dana govori drugačije nego ranije, tišim tonom, ali sa jasnom porukom. Rusiju naziva evropskom zemljom i otvoreno izražava očekivanje da Evropska unija u dogledno vreme pronađe stabilan i uravnotežen odnos sa Moskvom.
Za one koji prate njegov politički nastup duže od nekoliko meseci, ovakav okvir predstavlja jasan zaokret u odnosu na raniju, znatno tvrđu retoriku.
Poruka je poslata sa novogodišnjeg prijema za privrednike u Haleu, mestu koje samo po sebi često povlači dodatna tumačenja. Ipak, Merc je tu dilemu unapred presekao.
Naglasio je da ono što govori nema veze sa tim što se obraća publici u istočnom delu Nemačke i da iste reči ponavlja gde god se u zemlji nalazi. U više navrata je ponovio istu formulaciju – Rusija je evropska zemlja – bez dodatnih ograda ili objašnjenja.
U tom govoru, namenjenom poslovnim ljudima, kancelar je stabilnost odnosa sa Rusijom postavio kao jednu od ključnih tačaka za budućnost i Evrope i same Nemačke. Bez dramatizacije, ali i bez ublažavanja značaja, povezao je mir, slobodu i dugoročnu političku ravnotežu sa sposobnošću Evropske unije da položi, kako je rekao, sledeći ispit.
Ako se u Evropi ponovo uspostave mir i sloboda, ako se pronađe održiva ravnoteža u odnosima sa, kako je naveo, najvećim evropskim susedom – Rusijom – tada će Evropska unija, a samim tim i Nemačka, moći da nakon 2026. godine sa više samopouzdanja gleda unapred. Ta vremenska odrednica nije prošla nezapaženo, jer jasno sugeriše da Merc razmišlja u srednjoročnim političkim ciklusima, a ne samo u dnevnim izjavama.
Važno je primetiti i kontekst u kojem su ove reči izgovorene. Predstavnicima privrede nije govorio samo političar, već i lider koji dobro zna koliko su stabilni međunarodni odnosi presudni za ekonomsko planiranje. Upravo tu se vidi sloj više u poruci – manje ideološki, više pragmatičan, sa svesnom dozom opreza.
Za razliku od ranijih nastupa, u kojima su dominirali kritika i naglašeni oprez prema Moskvi, ovaj put fokus je bio na mogućnosti buduće ravnoteže. Nije bilo povlačenja starih izjava, ali je jasno da je ugao gledanja pomeren.
Merc nije ponudio gotova rešenja niti precizirao put do tog „stabilnog odnosa“, ostavljajući prostor za tumačenja i, možda namerno, za političku fleksibilnost.
U nemačkoj politici ovakve promene tona retko prolaze slučajno. One često nagoveštavaju šire promišljanje pravca u kojem se kreće i Berlin i Brisel. Da li je reč o taktičkom prilagođavanju, ličnoj evoluciji stavova ili pripremi terena za ozbiljnije razgovore u godinama koje dolaze, ostaje da se vidi.
Ono što je za sada jasno jeste da se u javnom govoru nemačkog kancelara otvorio prostor koji ranije nije postojao – a šta će se u tom prostoru dalje graditi, tek će se pokazati.
