U Evropi je u toku psihoistorijski rat u kom sve što se događa – izvođenje Rusije na optuženičku klupu, pokušaji da se poništi uloga Crvene armije – nije posledica zabluda ili nepoznavanja istorijskih činjenica nego se smišljeno radi.
Evropa se, upozorava novinar Đuro Bilbija, treći put okreće protiv Rusije i pravi neki novi Prodor na istok.
Pokušaji širenja istorijskih mitova i falsifikovanja su, uveren je Bilbija, deo rata na duge staze koji uveliko traje a za razliku od prethodnih ne vodi se oružjem, niti može da se vodi, jer pravog rata ne može biti budući da Rusija ima superiorno naoružanje.
Evropa se kroz pokušaje revizije istorije treći put okreće protiv Rusije
Nije slučajno, kako kaže, što se po raznim radionicama koje se organiuju širom Evrope uporno nameće teza da je Drugi svetski rat bio užasna tragedija a kad je nešto takva tragedija ne može se govoriti ni o pobednicima ni o poraženima.
„Time se kod mlađih generacija priprema teren da se zaboravi taj bitni deo istorije. To može da se zove pokušajem revizije istorije, ali su stvari mnogo opakije postavljene: u suštini, ovo je pokušaj da se objedinjena Evropa po treći put okrene protiv Rusije i da pravi na novim talasnim dužinama Drang nah osten (Prodor na istok). A da bi to Evropa mogla da radi mora da sluša onog ko diriguje celim orkestrom a diriguje se strateški iz Londona, a operativno-taktički iz Vašingtona“, ističe Bilbija i dodaje da to, međutim, neće moći da izvedu kako su zamislili te da će takvim odnosom Rusiju samo dalje da približe Kini.
Bilbija, urednik portala „Fakti“, u emisiji Svet sa Sputnjikom, iznosi i svoje argumente zašto u aktuelnoj eskalaciji odnosa Zapada i Rusije, čiji su deo i iskrivljena tumačenja činjenica iz Drugog svetskog rata, nalazi istorijske paralele.
„Prvi put je Evropa bila objedinjenae pod Napoleonom, krenula je na Rusiju – i doživela poraz. Drugi put objedinjena Evropa pod Hitlerom kreće na Rusiju – i doživljava poraz“, podseća Bilbija i primećuje da su igrom slučaja sve zemlje koje su danas u EU bile u sastavu Hitlerove objedinjene Evrope, neke dobrovoljno, neke prinudno.
Minhenski sporazum – „proto NATO“
Po njegovom mišljenju, Minhenski sporazum koji su 1938. potpisali Hitler i Musolini sa britanskim i francuskim premijerima Nevilom Čemberlenom i Eduarom Delađeom može se čak nazvati „proto NATO“ savezom.
Dr Goran Miloradović iz Instituta za savremenu istoriju konstatuje da su svi događaji u predvečerje Drugog svetskog rata, uključujući i Minhenski sporazum, bili pokušaj zapadnih zemalja da se Hitler usmeri na Rusiju.
„Zapadne države svesno su se gurale Hitleru pod noge samo da bi krenuo na Sovjetski Savez. Ali on nije progutao mamac, nego je na Sovjetski Savez krenuo kad je završio sa njima. Džabe su žrtvovali sve države koje su mogle da im pomognu u ratu samo da su dobile podršku od njih“, obrazlaže Miloradović, imajući u vidu Čehoslovačku koja je prva pala, ali i Jugoslaviju koja je, podseća, prvo iznutra raskomadana uvođenjem Banovine Hrvatske.
Zatim je iz tih zemalja Hitler crpeo novo ljudstvo i oko milion ljudi raznih nacionalnosti je ratovalo u redovima Vermahta – dobrovoljci Rumuni, Španci, Hrvati, pribaltički narodi, navodi dalje Miloradović i sa žaljenjem konstatuje da su u nekim zemljama i danas prisutni pronacistički sentimenti.
Evropi ne smetaju nacisti a smeta joj Besmrtni puk
„Hrvatskoj bi se verovatno više isplatilo, i politički i medijski, da raskrsti sa ustaštvom, ali ono stalno dobija novo gorivo a hrvatske vlasti se prave lude. Isto se dešava u pribaltičkim zemljama, pa u Ukrajini gde je nacizam postao legitimna stvar. Zato što je protiv Rusa a onda sve može da se opravda. Demokratska Evropa se okreće u stranu, ne želi da zna. Ali je strašno iritira kad Besmrtni puk ide Moskvom. To je takva intelektualna perverzija, istorija je srozana do bizarnosti“, ogorčen je Miloradović.
Komentarišući ocene koje se često mogu čuti u Rusiji da su jedini u Evropi koji se ne bave revizijom istorije Drugog svetskog rata Srbi i Grci, jer su pružali i najžešći otpor fašističkoj Nemačkoj, Miloradović ističe da pobeda ostvarena u takvom ratu daje veliki moralni kredibilitet narodu i državi a on se može pretočiti u politički kvalitet.
„Srbija i Grčka se ponašaju na drugi način upravo zato što su bile okupirane zemlje. Samo je u Srbiji i u okupiranim delovima Sovjetskog Saveza važilo pravilo da za jednog ubijenog nemačkog vojnika bude streljano 100 civila.
Ovi drugi narodi su imali neke mogućnosti za kolaboraciju, neki veoma široko polje kao Pavelić. Da ne govorimo o Ukrajini gde je bujao kolaborantski nacizam. Neki imaju putera na glavi još iz tog vremena i svrstavaju se na stranu na kojoj mogu da nađu razumevanje za to. To je čista trgovina istorijo cenjuje istoričar.
Miloradović na kraju poručuje da se u hibridnom ratu koji se trenutno vodi u svesti ljudi, treba boriti za svoje tumačenje prošlosti, pre svega kroz institucije, školstvo i medije, ne dozvoliti da prevlada izvitoperena slika prošlosti jer je to prvi korak ka pobedi.
(sputnik)
