Dr Stevan Gajić, naučni saradnik u Institutu za evropske studije i profesor po pozivu MGIMO – Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije dao je svoje viđenje situacije u rešavanju pitanja Kosova koje se bitno razlikuje od onoga što mediji prezentuju. Intervju je dat novinaru nedeljnika Ekspres ali u tom listu nije objavljen.
Koliko je Gardijan zaista ozbiljno analizirao poziciju Srbije, kad je njenu međunarodnu poziciju postavio tako da za nju „ratuju“ Rusija, Kina, SAD i EU?
Čini se da je analiza Šona Vokera prilično površna i da je više pokazatelj nekog straha da Srbija samo što nije upala u kinesko-rusku sferu uticaja. A ukoliko bi se to i dogodilo, pre će biti rezultat stalnog slabljenja moći EU nego ičega drugog. Ono što je autor prevideo, ili verovatnije ne zna, jeste specifično spinovanje koje je predsednik Srbije usavršio. NJegovo napadno uvažavanje Kine više je usmereno prema Moskvi i Vašingtonu nego Briselu, koji je usput potkačio i koji je ispao kolateralna šteta Vučićeve jeftine demagogije. Suština Vučićeve ljutnje, koju autor Gardijanovog teksta uopšte ne vidi, tiče se Kosova. Na Amerikance je Vučić ljut što je Bela kuća niotkuda, pored predstavnika Stejt dipartmenta Metjua Palmera, sa kojim je odlično sarađivao, ubacila i predstavnika Bele kuće Ričarda Grenela, čija pojava je promenila dinamiku pregovora. Dok je na Rusiju očigledno ljut što ona ne pristaje na njegovu igru, „ljubav“ za promenu Rezolucije 1244. Dok se pisac Gardijana plaši za opadajuću meku moć Evropske unije koja je ovde tek u drugom ili trećem planu.
[adsenseyu1]
Da li je današnja pozicija Srbije u globalnoj preraspodeli političkih i ekonomskih interesa izazvanih pandemijom Kovida-19 i ekonomskom depresijom zaista toliko važna?
Međunarodni položaj Srbije uslovljen je mnogim činiocima i teško je, a i pogrešno bi bilo, esencijalizovati ga na ovaj ili onaj konkretan i jedini razlog koji bi definisao važnost našeg prostora, ali geografija je svakako jedan od dominantnih faktora.
Činjenica je da je Kina zainteresovana za ulaz u Evropu preko niza država među kojima Srbija zauzima izuzetno značajno mesto. Rusiji je Srbija ostala poslednja zemlja na Balkanu koja pored BiH (koja je poluprotektorat) nije ušla u NATO i Rusiji je jasno da je rezolucija UN 1244 drži na Balkanu čvršće od svih ostalih „konkretnijih“ projekata koji bi mogli vrlo lako da se ospu ukoliko bi rezolucija bila ukinuta.
Turska Srbiju vidi kao najvažniji deo nekadašnje osmanske Rumelije, i samim tim kao područje na koje ima prirodan razlog da utiče. A Evropska unija Balkan vidi kao nestabilni prostor koji treba držati u kakvoj-takvoj stabilnosti da ne bi ugrozio samu Uniju. U trenucima kriza, prirodan geopolitički položaj Srbije dobija značaj i stoga se i stiče utisak da smo ušli u novi krug borbe uticaja velikih sila za naš prostor.
[adsenseyu4]
Posle pomenutog teksta u Gardijanu administracija iz Brisela je užurbano i dosta nespretno isforsirala informacije koliko je EU potrošila novca za obrazovanje u Srbiji od 2003. do danas (oko 103 miliona evra), a javili su se i neki uglednici sa tvrdnjom kako Srbija ima apsolutnu „evropsku“ perspektivu?
To je na neki način naivno i simpatično sa njihove strane. Evropska unija je zakucala poslednji ekser u grob PR borbe za „srca i umove“ većine u Srbiji u februaru 2008. kada je većina zemalja EU svom snagom podržala unilateralnu deklaraciju nezavisnosti separatista na Kosovu i Metohiji. To možda u tom trenutku nije bilo tako jasno, ali danas je jasno kao dan.
Srbi su duboko uvređeni i frustrirani ponašanjem EU i takav odnos prema srpskom narodu će se kao bumerang vratiti EU u trenutku kada joj to najmanje bude potrebno. Naivno je očekivati da neprestano ponižavanje ostane bez posledica. Zbog toga smatram da nema te donacije, investicije, belog šengena, ili bilo kog drugog gesta koji bi mogao nešto popraviti i izmeniti taj osećaj poniženosti i želje za pravdu. Srpski narod je nacionalno i ekonomski ponižen a to je istorijski gledano veoma opasna kombinacija. Pri tome ljudi vide da je EU spremna da toleriše kršenje ljudskih prava i demokratije ukoliko joj to koristi iz geopolitičkih razloga. Dovoljno je pogledati njen odnos prema Srbiji ili Crnoj Gori i stvari postaju kristalno jasne.
[adsenseyu1]
Da li se u Srbiji vode dve politike SAD, politika Trampove administracije i politika američke duboke države?
Da. Dokaz tome je postojanje dva emisara SAD za jedno isto pitanje. Predsednik SAD Donald Tramp je 20. marta 2020. na konferenciji za štampu državnom sekretaru Majku Pompeu uputio otrovnu opasku pred novinarima nazivajući Stejt dipartment kojim rukovodi Pompeo The Deep State Department – odeljenjem duboke države. Očigledne su varnice na toj liniji i ne vidim razlog zbog kojeg ne bi sevale tu, kao i na svakom drugom mestu gde su sukobljene Trampova politika i politika struktura koje su mu prethodile a ideološki su mu suprotstavljene.
Iako u našim, pa i pojedinim svetskim medijima, dominira teza kako Tramp navodno želi hitno da reši pitanje Kosova ne bi li pred izbore postigao neki spoljnopolitički uspeh. Ova teza klimava je po nekoliko osnova. Prvo, pitanje Kosova nije pitanje američkih predsedničkih izbora 2020. Ono je prestalo da bude pitanje u SAD vrlo brzo po okončanju NATO agresije 1999. Posle Kosova su došli i Irak i Avganistan, pa svetska ekonomska kriza i toliko drugih pitanja pred kojim je za američku javnost Kosovo i rat u kome su SAD učestvovale pre 21 godinu zaista ne minorno, već nepostojeće pitanje.
[adsenseyu4]
Drugo, Grenel ni jednom nije rekao da je njegov zadatak da konačno reši status Kosova, već je insistirao da je ekonomsko povezivanje i razvoj njegov osnovni cilj. Konačno, koja je logika da Tramp, koji sistematski ruši i menja politike koje su zaostavština Baraka Obame i posebno Klintonovih, baš na nekom tamo Kosovu odluči da podrži njihovu zaostavštinu. I da još, povrh svega, lično podrži neka dva mala političara sa Balkana, Vučića i Tačija, koji su obojica, svako na svoj način, podržali Hilari Klinton 2016. kada je ona bila Trampov protivkandidat. Zašto bi njima dao priliku da, po ugledu na zbivanja 1993. u Vašingtonu, izigravaju novog Jasera Arafata i Jicaka Rabina? To nema nikakve logike.
Zbog čega Zapadu smetaju sve čvršće veze Srbije sa Kinom, a ne pominju nemačku privredu koja u visokom procentu zavisi od stabilnosti kineske ekonomije?
Kina je sila u usponu bez premca, zemlja koja ubrzanim jačanjem istovremeno zadivljuje i zastrašuje konkurente, tako da je strah na Zapadu razumljiv. Kao ozbiljna zemlja Kina koristi pruženu priliku, pogotovo onu koja je tako javno manifestovana. Kinezi nemaju razlog da se udubljuju u motive Vučićevog izliva ljubavi, njihovo je da iskoriste priliku, a Zapad, razumevajući strateški položaj Srbije, kineske mogućnosti za ulaganje i svoju nemogućnost da se tome suprotstavi, nesumnjivo s razlogom izražava strah od ulaska Kine u Srbiju.
Šta bi u ovim okolnostima Srbija trebalo da radi, ne samo sa ekonomskim razvojem i širenjem lepeze ekonomske saradnje sa svetom, ali i sa Kosovom?
Najvažnije među često pominjanim posledicama pandemije jesu promena svetskog ekonomskog sistema i promena odnosa političkih snaga koja će, ukoliko se ove prognoze ostvare, stvoriti svojevrstan balans između tri najveće svetske sile (SAD, Kina i Rusija). Taj balans bi trebalo da označi početak dugoročnije stabilnosti, zasnovan na međusobnom obuzdavanju te tri sile koje bi garantovalo svetski mir. Da li će se to baš tako desiti veliko je pitanje na koje niko nema odgovor. Mene to podseća na „Evropski koncert“ velikih sila nastao 1815. na Bečkom kongresu posle pobede Svete Alijanse nad Napoleonom.
Te sile smatrale su svojim zadatkom da održavaju mir u Evropi. Moguće je da zapravo idemo prema novom 19. veku, ali to su samo spekulacije jer bi neozbiljno bilo izricati nedvosmislene tvrdnje. Što se Srbije tiče, ona treba da vidi kako da nađe svoje mesto, položaj koji bi čak i političku elitu sasvim prosečnih dometa sprečio da pogreši previše, jer Srbiji bi ovakav ishod potencijalno mogao ići na ruku. Što se Kosova tiče, nigde ne treba žuriti. Međunarodno pravo je na strani Srbije, a čini se da bi i novi poredak u svetu mogao biti. Naravno, preduslov za to je promena vlasti u Srbiji koja je potpuno istrošena, kompromitovana, a što je najvažnije više nema šta da ponudi ni svojim građanima ni akterima nadolazećih promena u svetu jer u potpunosti pripada odlazećoj paradigmi.
Tramp zatvara „kosovski projekat“ Klintonovih
Parlament separatističkog Kosova izglasao je 25. marta nepoverenje vladi Aljbina Kurtija zato što su to htele Sjedinjene Države.
Pri tome su motivi kojima su se rukovodili Amerikanci možda malo drugačiji u odnosu na one na koje smo navikli da govorimo pri razmatranju politike SAD prema Prištini.
O tome je Informativnoj agenciji Regnum govorio politikolog Stevan Gajić, naučni saradnik Instituta za evropske studije i profesor po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije, komentarišući pad Kurtijeve vlade.
Prema njegovim rečima, pristupi SAD i Nemačke rešavanju kosovskog pitanja odavno su suprotstavljeni. U lokalnim medijima, međutim, razlog njihovog razmimoilaženja netačno se tumači.
Treba podsetiti da su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i lider samoproglašenog Kosova Hašim Tači po povratku sa konferencije Američko-izraelskog saveta za javne poslove (AIPAC) održane u Vašingtonu od 1. do 3. marta počeli posredstvom svojih medija i analitičara da šire glasine da je sporazum o normalizaciji odnosa već faktički spreman.
Uprkos tome, predstavnik Bele kuće za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel više puta je opovrgao tu informaciju, ističući da je reč isključivo o promovisanju ekonomske saradnje.
On je takođe izjavio da pitanje statusa Kosova i Metohije nije bilo na dnevnom redu. U isto vreme Vučić i Tači nastavljaju da promovišu agendu pripremljenu u vreme posredovanja bivše šefice diplomatije EU Federike Mogerini – to je plan takozvane razmene teritorija.
Gajić smatra da je Kurti sklonjen sa mesta premijera zato što nije razumeo ulogu koju su mu namenile Sjedinjene Države: „Kad su Amerikanci zatražili od njega stoprocentno ukidanje taksi na srpsku robu, on je morao da tako učini“.
Politikolog je istakao da je Kurtija smenila „ratna koalicija“, kako obično nazivaju Tačijevu Demokratsku partiju Kosova i Alijansu za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja. U isto vreme su poslanici Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe, partnera u koalicionoj Kurtijevoj vladi, bili podeljeni na manjinski deo uz vladu i većinski deo protiv.
Gajić je podsetio da su formalni povod za glasanje o nepoverenju bile nesuglasice između Kurtija i Tačija o neophodnosti uvođenja vanrednog stanja zbog širenja epidemije virusa korona.
Kurti, koji je bio kategorično protiv uvođenja takve mere, smenio je ministra unutrašnjih poslova Agima Veljijua iz Demokratskog saveza Kosova koji je pozivao na uvođenje vanrednog stanja, čime je naljutio svog koalicionog partnera Mustafu.
„Tači se nadao da će moći da uvede vanredno stanje u cilju borbe s virusom korona, na sličan način na koji je to uradio Vučić. Predsednik Srbije je to učinio koristeći se zabranom javnih skupova, bez odgovarajuće odluke Skupštine.
Njemu na ruku ide vanredno stanje… Ali, teško da će međunarodna zajednica zatvarati oči pred ukidanjem demokratskih prava ukoliko se ovo stanje produži posle okončanja epidemije“.
Prema rečima Gajića, jasno je da su SAD podržale glasanje o nepoverenju vladi u Prištini u isto vreme kad je Evropska unija, pre svega Nemačka, pozivala na očuvanje vladajuće koalicije Kurtijevog Samoopredeljenja i Mustafinog Demokratskog saveza Kosova.
Gajić smatra da SAD to nisu učinile kako bi ubrzale potpisivanje tzv. sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine već iz drugih razloga.
„Koliko ima logičnih razloga da predsednik SAD Donald Tramp podrži ekipu bivšeg predsednika Bila Klintona i njegov projekat nezavisnog Kosova? Zar je moguće očekivati da Tramp, koji svuda sistematski sabotira projekte svojih prethodnika Klintona i Baraka Obame, podržava baš Vučića i Tačija u njihovom privatnom dogovoru o razmeni teritorija?
Nije isključeno da razvoj ekonomske saradnje, na kojem insistira Bela kuća, može da se ispostavi kao nešto potpuno suprotno onome što očekuje većina ljudi u Beogradu i Prištini. Moguće je da nije reč o ‘finalizaciji kosovske nezavisnosti’ i realizaciji plana podele Kosova već o prvim koracima mirne reintegracije Kosova u Srbiju“.
Prema Gajićevom mišljenju, SAD zapravo insistiraju na ukidanju carina jer je nemoguće produbiti ekonomske odnose u uslovima carinskog rata.
S druge strane, pozicija Nemačke o rešavanju kosovskog pitanja je od početka bila veoma jasna – Kosovo i Srbija dužni su da potpišu sporazum o uzajamnom priznanju, tačnije Srbija mora bespogovorno da prizna otcepljenje Kosova i Metohije u granicama autonomne pokrajine SFRJ, podvukao je Gajić.
„Nemačkoj nije potreban nekakav dodatni presedan poput ‘razmene teritorija’ koja bi mogla da naruši krhki balans unutar EU“, ukazao je Gajić. „Za Evropsku uniju se može reći da je ‘nemački raj’. Podsetiću na reči bivšeg glavnog urednika Stratfora DŽordža Fridmana 2014. godine na konferenciji CIRSD posvećenoj stogodišnjici izbijanja Prvog svetskog rata: ‘Nemci su prvi put mogli da budu moćni a da pritom ne budu nasilni’, odnosno EU je okvir u kome su oni prvi put u istoriji postali hegemoni Evrope a da to nije podrazumevalo prisustvo njihovih vojnika u drugim zemljama.
Nemci su ostvarili ekonomsku ekspanziju i ne žele da im neko tamo Kosovo ugrozi sistem ionako uzdrman krizom 2008. godine, referendumom u Kataloniji i Bregzitom, a posledice epidemije virusa korona tek treba oceniti“.
Prema mišljenju Gajića, brzo zaključivanje sporazuma Beograda i Prištine odgovara interesima NATO-a i Stejt dipartmenta, ali ne i Bele kuće. „Razumem da to zvuči komplikovano, ali danas nije 19. vek u kome je moguće bilo govoriti – ovo su interesi Austro-Ugarske, ovo Turske, a ovo Rusije… Sada su frontovi razvijeni unutar struktura moći samih država“. Tim pre ne treba očekivati potpisivanje sporazuma pre novih izbora u pokrajini.
„Sada je Kurtijeva vlada postala tehnička, što znači da ni teoretski nema pravo da potpisuje bilo kakav sporazum. Novih izbora neće biti do okončanja epidemije, što je još jedan razlog zbog koga ne očekujem razrešenje kosovskog pitanja u skorije vreme“, zaključio je Gajić.
(stanjestvari.com, regnum.ru)
