Kinezi nam grade puteve, pruge i garaže, kopaju našu rudu, proizvode struju, grade stanove, od Kineza zavisi da li ćemo udisati čist vazduh, Kinezi kontrolišu signal za mobilni i internet, nadziru kretanje ljudi, isporučuju medicinsku opremu, prave vakcine, leče bolesne … Kinezi će nas i sahraniti.
Već su i afričke zemlje počele da shvataju da su upale u zamku Kine, ali Srbija i dalje srlja ka dužničkom ropstvu.
Globalna politika Kine prema zemljama u razvoja dobila je i svoje ime: „Debt-trap diplomacy“, a podrazumeva davanje kredita direktnom pogodbom, bez tendera i konkurencije, na osnovu kojih se ugovori dodeljuju isključivo kineskim firmama po naduvanim cenama.
Sve naravno krene posetama na najvišem nivou, „čeličnim prijateljstvom“, pesmama na maternjem jeziku u sred Pekinga i naizgled povoljnim poslovnim ponudama.
Države koje se „navuku“ na ovaj vid finansiranja, Kina diplomatski uslovljava novim kreditnim aranžmanima, sve dok dužnik ne postane nesposoban za servisiranje nagomilanih obaveza.
Car Nikolaj je poslao ekspediciju na Ararat koja je donela “Nojevu barku” ali su svi dokazi iznenada nestalihttps://t.co/vtj3Cl86jl
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 3, 2020
Tada se Kinezi transformišu u izvršitelje i počinje iznuđivanje prirodnih resursa i najvrednije državne imovine, pod izgovorom naplate duga.
Kinezi su svoju „Debt-trap diplomacy“ najviše primenili u afričkim zemljama, koje su prema procenama iz 2018. godine, od Kine uzele 135 milijardi evra kredita.
Za Srbiju je vrlo indikativno ono što se dešava u Zambiji, koja se ukupno kod Kine zadužila 6,7 milijardi evra za veliki broj projekata, od poljoprivrede, izgradnje puteva, bolnica, brana, aerodroma… do nacionalnog stadiona u Lusaki za 60.000 gledalaca.
Zambija, koja se nalazi u samom vrhu svetske liste po rezervama strateški važne rude bakra, očigledno nije slučajno izabrana. Kinezi su najveći strani investitori u zemlji i većinski vlasnici nekoliko rudnika bakra, a očekuje se da u narednom periodu konsoliduju svoju stratešku poziciju u „bakarnom pojasu“ Zambije.
Drugo veliko polje kineskog interesovanja u ovoj zemlji je proizvodnja električne energije, gde se Kina pojavljuje kao projektni partner, dobavljač opreme i kreditni poverilac državne kompanije Zesko.
Nije tajna da poslednjih godina Zambija ima problema da servisira svoj dug prema Kini, a prema izjavama visokih američkih zvaničnika Zambija pregovara sa Kinom o ustupanju kompanije Zesko kao sredstva za plaćanje nagomilanog duga, što je izazvalo revolt lokalnog stanovništva.
Kina se naravno ne ponaša jednako prema svakoj zemlji, mudro bira što slabije mete za napad, pa ih je zato gotovo nemoguće videti u zemljama EU. Srbija je zemlja koja je na evropskom kontinentu najviše zagrizla kineski mamac, a naša situacija neodoljivo podseća na Zambiju.
Srbija je do sad od Kine povukla 1,13 milijardi evra kredita, a već je ugovorila sporazume ukupno vredne 7,35 milijardi evra, što znači da ćemo za kamatu narednih 20 godina Kini plaćati u proseku 220 miliona evra godišnje, što je otprilike kao da svake godine izgradimo i opremimo šest kliničkih centara ili da povećamo početne plate lekarima na 1.000 evra, a nastavnicima na 700 evra. Sve to samo za kamatu.
Kina kreditira Srbiju na više desetina projekata, od autoputeva, pruga, garaža, stanova i toplovoda do kredita za finansijsku pomoć tokom epidemije.
Srbija je prva evropska zemlja koja je kupila kineski dron-bombarder, prvi ćemo testirati kinesku vakcinu za Covid-19, finansiramo njihov svemirski program, a Kinezi su sve su prisutniji i u domenu visoke tehnologije: Huawei je jedan od najvećih dobavljača Telekoma, MUP upravo instalira njihov sporni sistem video nadzora sa softverom za prepoznavanje lica, a prilikom poslednje posete Kini, premijerka Brnabić je ovoj kompaniji ponudila da novi državni data centar za upravljanje i čuvanje podataka u Kragujevcu bude istovremeno i Huawei centar za jugoistočnu Evropu.
Na svim ovim poslovima naši stručnjaci su nepotrebni: od projektanata, inženjera, proizvođača opreme i sirovina, do izvođača i montera. Sve rade Kinezi, a srpskim stručnjacima ne preostaje ništa drugo već da traže posao u svetu.
Poput Zambije, Kinezi su i u Srbiji bili zainteresovani za bakar, pa smo im praktično poklonili najveće industrijsko postrojenje, rudnike i nalazišta bakra u Boru, sve uz Vučićeve samopohvale da se radi o „veličanstvenom rešenju“.
Saradnja sa EPS-om takođe podseća na model iz Zambije. Počela je kreditom za nabavku postrojenja za odsumporavanje, proširenje kopa Drmno, rekonstrukciju dva postojeća i kupovinu novog bloka termoelektrane Kostolac za blizu 600 miliona evra, a zatim je EPS ugovorio i nabavku dve kineske lokomotive za 4,5 miliona evra.
Saradnja je nastavljena izgradnjom postrojenja za odsumporavanje u TENT-u, najskupljem projektu EPS-a u zaštiti životne sredine, vrednom 165 miliona evra, a krunisana u martu 2020. godine ugovorom o završetku izgradnje termoelektrane Kolubara B, projekta procenjenog na 385 miliona miliona evra.
[adsenseyu1]
Srbija i EPS se sve više zadužuju, javni dug zemlje je za prvih pet meseci 2020. godine porastao za 3 milijarde evra, a ovim tempom do kraja godine može da dostigne i 30 milijardi, dok je EPS 2019. završio sa 2 milijarde evra duga i planira da na kraju 2022. godine dug naraste na 3,5 milijardi evra.
Ekonomska kriza će dodatno pogoršati poziciju Srbije i pitanje je trenutka kada će kineska strana krenuti da steže obruč i traži dodatne ustupke, jer će nas potpuno držati u šaci. Da li će sledeći biti EPS, Telekom, državna zemlja ili nešto slično, zavisi samo od interesa Kine.
Umesto partnerskog, pristali smo na neprirodan odnos poniznosti i zahvalnosti, koji skupo plaća ova i nekoliko budućih generacija.
Još jedna partija šaha u kojoj se Vučić preigrao i izgubio.
Dušan Nikezić
(Autor je predsednik ekonomskog odbora i član predsedništa Stranke slobode i pravde)
(direktno.rs)
