Dugi i teški pregovori Rusije i Turske su završeni. Suprotno nadi nekih zlobnika, završeni su na obostrano zadovoljstvo, iako je dogovor bilo vrlo teško postići.
Kurdski “dar”, u obliku predaje svoje teritorije pod kontrolu vlade, dao je Rusiji i Damasku ogromne prednosti, ali i neke rizike. Odnosi sa Turskom su mogli da se zaustave, ali je za Ankaru kurdski problem izuzetno važan.
Sa druge strane, Moskva i Damask nisu mogli da uzmu i daju dobijene teritorije u ruke Ankare. Ali poenta nije samo u teritorijima. Naime, odmah nakon izdaje Kurda od strane njihovih američkih „saveznika“, oni su automatski postali novi prirodni saveznici sirijske vlade. To znači da Rusija, kao novi hegemon Bliskog istoka, mora da ispuni svoju ulogu.
Razgovor Asada i Putina nakon sporazuma Rusije sa Turskom
Da je tako, potvrdio je i sirijski predsednik Bašar el-Asad, koji je ruskom čelniku Vladimiru Putinu rekao kako odgovornost za situaciju na severu Sirije snose oni koji su “sledili separatističke ciljeve”.
U razgovoru sa ruskim predsednikom, Asad je rekao da su sirijske vlasti “apsolutno protiv bilo kakvog oduzimanja sirijskih teritorija pod bilo kojim imenom ili izgovorom”.
Asad je naglasio potrebu povratka izbeglica u Siriju. Čelnik sirijske države je uverio svog ruskog kolegu da će vlasti zemlje nastaviti da se bore protiv terorizma i okupacije širom Sirije, koristeći za to sva legitimna sredstva.
Naime, nakon što su Rusija i Turska potpisale memorandum o razumevanju, održan je telefonski razgovor predsednika Rusije i Sirije, Vladimira Putina i Bašara el-Asada, tokom kog su dvojica vođa razmenila mišljenja o dogovoru i budućnosti Sirijske Arapske Republike.
Šta su se dogovorili Putin i Erdogan
Podsetimo se na šta su se obavezali Rusija i Turska, uključujući Damask, koji će sporazum sprovoditi u koordinaciji sa Moskvom.
– Predsednici su potvrdili svoju opredeljenost jedinstvu i teritorijalnom integritetu Sirije, garantovanje nacionalne bezbednosti Turske i izrazili su podršku Sporazumu iz Adane koji su Damask i Ankara sklopili 1998. godine.
– Napominje se da će se postojeći status kvo u trenutnom području operacije “Izvor mira” između Tal Abjada i Ras el-Aina, dubine 32 kilometara, ostati kakav jeste.
– Moskva i Ankara usaglasile su se da će sirijske trupe i ruska vojna policija danas u podne ući u zonu izvan turske operacije. Oni će olakšati povlačenje kurdskih jedinica i njihovog oružja 30 kilometara od granice, što bi trebalo da bude završeno u roku od 150 sati.
– Od tog trenutka započeće zajedničke rusko-turske patrola u dubini od deset kilometara od granice prema zapadu i prma istoku operativnog područja “Izvor mira”, osim grada Kamišlija.
– Prema memorandumu, kurdske jedinice će se povući iz Manbija i Tal Rifata.
– Memorandumom se predviđa da će Moskva i Ankara preduzeti sve mere kako bi sprečile prodor terorista preko sirijsko-turske granice i olakšaće bezbedan i dobrovoljan povratak izbeglica.
– Dve države su se takođe usaglasile da će uspostaviti zajednički mehanizam za nadzor sprovođenja memoranduma o Siriji.
Zaključno se u dokumentu naglašava da će obe strane nastaviti da rade na političkom rešenju sirijskog sukoba u okviru procesa u Astani i podržavaće aktivnosti Ustavnog odbora Sirije.
Da su pregovori bili teški, govori i njihovo trajanje od oko šest sati. O tome da su bili uspešni govore lica ministara spoljnih poslova Rusije i Turske. Obe strane su otkrile formulu koja će zadovoljiti sve i sada je samo treba sprovesti u delo. Dakle, možemo reći da je za Asada prošla još jedna opasnost i da sada treba da gradi odnose sa Turskom i sa saveznicima Kurdima.
Geopolitički uticaj memoranduma
O nedavnim događajima u Siriji se detaljno raspravljalo na Zapadu. Istovremeno, Evropa je počela radikalno da menja svoj stav prema usklađivanju snaga u globalnoj geopolitičkoj areni, dok su u Nemačkoj već izrazili mišljenje da je “Putin pobedio bez rata”. Kako se to događa i zašto?
Malo koji prozapadni politolozi, funkcioneri i novinari će danas poreći činjenicu da Sjedinjene Države više nemaju uticaj na Bliskom istoku kakav su imale pre nekoliko godina. Kada govorimo o uticaju Sjedinjenih Država, trebalo bi shvatiti da ne govorimo samo o Vašingtonu, nego o politici čitave zajednice zapadnih država. Uostalom, Amerikanci su sve vreme promovisali svoje nacionalne interese pomoću saveznika.
Danas se, međutim, odnos „vazala“ prema njihovom „suverenu“ menja, a za to postoje mnogi razlozi. Bliski istok postaje “lakmus test” koji pokazuje kako stvari zaista izgledaju sa tačke gledišta rasporeda snaga i podele sfera uticaja u svetu.
Bliski istok geografski i ekonomski zauzima takvo mesto da je jednostavno osuđen da povezuje Evroaziju, Daleki istok i Afriku. Osim toga, regija je izuzetno bogata prirodnim resursima. Sukob na Bliskom istoku i Severnoj Africi, između vladara raznih svetskih carstava, traje od davnina i ne prestaje do danas.
Istovremeno, možemo slobodno tvrditi da je američki projekat „demokratizacije“ zemalja regije propao. Irak nije postao demokratska i celovita država, Libija je i dalje u ruševinama, a Sirija, iako još uvek podeljena, polako se obnavlja i porazila je terorizam uz pomoć Rusije, Hezbolaha i iranskih saveznika. S druge strane, SAD su prisiljene na povlačenje.
Međutim, čak i nakon što SAD nisu postigle ono što su htele u Iraku, nakon što su uništile Libiju i zaglavile u Siriji, Zapad je čvrsto stajao uz svoje vladare u Vašingtonu i davao neupitnu podršku američkim kampanjama u regiji. Ali od kraja 2018. godine, Vašington počinje da gubi tu podršku.
Sada kada se Sjedinjene Države povlače sa svojim kontingentom, ostavivši dojučerašnje kurdske saveznike same pred cevima turskih oružja i kad je sirijska vojska zajedno sa ruskim snagama došla na “američki” severoistok Sirije, dojučerašnji saveznici Vašingtona u EU su odreda kritikovali Amerikance.
Geopolitička revolucija
Upravo tu frazu koristi nemački atlantistički list Die Welt, kojom naziva ono što se danas događa na Bliskom istoku. I to ne čudi. Naravno, svi se vrlo dobro sećamo kako je Donald Tramp više puta uvredio Nemce, neprestano ih optužujući da daju premalo novca za NATO. Sećamo se kako je američki ambasador u Berlinu, Ričard Grenel, otvoreno pretio nemačkim kompanijama sankcijama za podršku ruskom gasovodu „Severnom toku 2“ i kako je američki diplomata zbog toga gotovo proglašen „persona non grata“ u Nemačkoj.
Tada se činilo da će Berlin, iako izražava zabrinutost zbog toga kako se prekomorski vladari evropske politike ponašaju prema Starom kontinentu, čvrsto podržati zapadni kurs protiv Rusije. Međutim, retorika se menja, što znači da oko tog pitanja postoji granica strpljenja Nemačke.
“Vojni savezi, ako išta vrede, temelje se na predvidljivosti i poverenju. NATO je video i bolje dane. Šta se još mora dogoditi da učesnici, posebno Berlin, shvate ozbiljnost situacije i preduzmu neke mere?”, pita se Die Welt.
U tome se, naravno, vidi vrlo veliki prekor upućen Vašingtonu, koji je čak i bez sirijskog pitanja uspeo da prisili Evropljane da se, u doslovnom smislu, suprotstave Donaldu Trampu.
U Berlinu, iako Angela Merkel još nije govorila o tome, smatraju da ih SAD sve više pritiskaju, a dovoljno je prisetiti se Trampovih novih carina na evropsku robu. Međutim, najupečatljivije je kako SAD naglo propadaju u regiji koja je ključna za Zapad.
„Geopolitička revolucija je započeta. Nuspojave nisu tako jasno vidljive, ali posledice će se odraziti van regije. Do sada je Amerika pouzdano čuvala naše vitalne interese na Bliskom istoku, od naftnih bušotina i morskih puteva, do strateške bezbednosti države Izrael, ali sve to sada više nije važno”, kaže se u članku.
Naime, EU razmišlja tako da ako jedan od NATO partnera ima nekih poteškoća, ovde bi u pomoć trebalo da priskoče svi ostali. Međutim, to se neće dogoditi. „Problem“ je u Turskoj, zemlji NATO pakta koja već duže vreme podriva savezništvo, svađa se sa Sjedinjenim Državama zbog sistema S-400 kupljenih od Rusije, a mrzi i Kurde sa kojima su Amerikanci u Siriji imali „čvrst savez”.
„Severnoatlantski savez nikada neće biti ono što je bio tokom decenije Hladnog rata, kada je jamčio bezbednost Evropljanima i bio sistem za odvraćanje. Sada je sistem za širenje severnoatlantske vojne infrastrukture u svetu“, navodi nemački list.
Ali mnogo nas više zanima procena koju Die Welt daje o politici Vladimira Putina, a ova ocena je za Amerikance izuzetno potresna. Žaljenje se oseti u tonu nemačkog lista.
“Bilo je više nego simbolično kada su Amerikanci, uglavnom specijalci, po nalogu njihove vrhovne komande napustili svoje položaje u Siriji. Naleteli su na Ruse koji su išli u suprotnom smeru. Putin je postigao ono o čemu je većina generala sanjala čitavu istoriju: pobedu bez rata”, kažu nemački novinari.
Zašto se sve to dogodilo?
Uzmimo u obzir da stav Die Welta nije nečiji tuđi vrednosni sud. Ovo je tumačenje onoga što se događa u realnom svetu. Glavna stvar je da SAD, dolaskom Donalda Trampa, postupno napuštaju blokovsku politiku, zajedno sa svojim saveznicima sa kojima ih vežu globalni ugovori.
Sjedinjene Države raskidaju jedan međunarodni sporazum za drugim, jer Tramp želi da vodi politiku s kojom Vašington neće na sve strane biti ograničen nekim globalnim sporazumima i još težim lokalnim obavezama prema svojim saveznicima.
Demokrate tvrde da će Sjedinjene Države, ako okrenu leđa saveznicima, izgubiti uticaj u svetu, ali Trampa više brine njegov lični uticaj i izgledi za početak izborne trke. Kako bi pobedio na izborima za godinu dana, Tramp treba da održi svoja obećanja. Jedna od glavnih stvari jeste zaustaviti učestvovanje američkih vojnika u ratovima širom sveta. Tramp se u početku odlučno obavezao da će taj deo obećanja sprovesti u delo.
“Tramp je u decembru prošle godine naredio da 2.000 američkih vojnika odmah napusti Siriju, ali tada je revidirao svoj plan sa postupnim povlačenjem snaga”, napisao je The New York Times, prenevši da američki vođa planira da ostavi nekoliko stotina američkih vojnika da sirijsku vojsku i ruske snage drže dalje od naftnih polja.
Vest je, naravno, nepotvrđena i neutemeljena, a polja „Omar“ su većinom razorena, treba im oporavak, a naftovodi vode samo prema pumpnoj stanici T2 u istočnom Homsu i rafinerijama u Homsu i Banijasu. Dakle, nema nikakvog smisla sedeti u pesku i čuvati razorene bušotine iz kojih nafta ne može da teče nigde osim prema centru Sirije. Naravno, američki čitaoci pojma nemaju kakva je naftna i gasna infrastruktura Sirije i možda veruju u ovakve naslove.
Ali, cilj ovakvih članaka je jasan. Odmah nakon što je The New York Times objavio da će 200 američkih specijalaca čuvati polja „Omar“ i druga u severoistoku Sirije, to je nazvano „Trampovom lukavom igrom u Siriji“ i kako je njegova želja da istovremeno „sedi na dve stolice“. Sa jedne deluje da povlači trupe, ali sa druge gleda određene interese.
Ali Tramp želi da odgovori svojim kritičarima iz Demokratske stranke, tako da mu niko ne može zameriti što nije održao svoje obećanje o povlačenju američkih trupa iz Sirije i puno povlačenje je verovatnija opcija.
Ispada da je predaja Vašingtona na Bliskom istoku posledica unutrašnje političke krize u samim Sjedinjenim Državama, gde se velike geopolitičke odluke donose kako bi se stekla prednost, da političari budi ponovo izabrani ili da ometu konkurente.
Usput, Die Welt je saglasan sa tim i grubo piše kako nema drugih razloga za tako brz izlazak Sjedinjenih Država sa Bliskog istoka, osim borbe republikanaca i demokrata u samoj Americi.
Sasvim je očigledno da je isti Die Welt, decenijama propagandno glasilo evropskih atlantista, teško mogao reći da su specijalci koji su napustili Siriju sreli ruske vojnike koji su se kretali u suprotnom smeru i da ti isti vojnici nisu bili tamo, a to je zasluga celokupne spoljne politike Vladimira Putina u poslednjih nekoliko godina i diplomatije u svim smerovima koju tiho vodi Moskva.
Zato je u pravo vreme, kada se zapadni saveznici svađaju jedni sa drugima, kada Sjedinjene Države proživljavaju unutrašnju političku krizu, ruska politika u Siriji pokrenula proces u kom se Moskva ne svađa ni sa kim i ne izdaje nijednog saveznika, kao što je to Vašington učinio sa Kurdima.
Putin je “pobedio u ratu”, prema rečima novinara Die Welta, ne zato što je američka politika loša, već zato što je Tramp preterano hirovit i nekontrolisan.
Ali uspeh Rusije se u potpunosti objašnjava svim preduslovima koje je Moskva stvorila i stvara za sebe u Siriji, pobedivši terorizam, obnavljajući uništene gradove, pomažući lokalnim snagama u čišćenju opasnih područja, pružajući humanitarnu pomoć, kao i pomoć u obnovi teritorijalne celovitosti zemlje.
Zbog toga se mišljenje Nemačke i Evrope menja. Pre nekoliko godina isti Die Welt nikada ne bi priznao neuspeh Amerikanaca i ne bi kritikovao Sjedinjene Države ili NATO. Suprotno tome, uspesi Rusije bili bi opisani uobičajenim oštrim izjavama o „ruskoj pretnji“, potrebi da se „zaustavi Putin“ i tako dalje. Ali sada sama Rusija svojom politikom pokazuje da bi nemački novinari izgledali jednostavno glupo da ne priznaju očigledne činjenice, što i oni razumeju.
Putin i Erdogan kurdsko pitanje rešavaju u korist Sirije
Nakon šest sati pregovora, Moskva i Ankara dogovorile su se kako da reše situaciju na severu Sirije bez krvoprolića. Turska ostaje u tampon zoni odakle potiču kurdske formacije. Međutim, Erdogan je rekao da Ankara neće ostati na tuđoj teritoriji i ponovio je svoju opredeljenost za održavanje teritorijalne celovitosti Sirije. Vladimir Putin nazvao je odluke sudbonosnim, što one zaista i jesu.
Putin i Erdogan su za 16 godina održali mnogo sastanaka, ali malo ovakvih od šest sati na kom su postigli najvažniji dogovor postignut o severnom delu Sirije, a samim tim okončali sirijski sukob.
„Prema našem mišljenju, trajna i dugoročna stabilizacija u Siriji se u celini može postići samo ako se poštuje suverenitet i teritorijalni integritet ove zemlje. To je naš principijelan stav i o tome smo temeljno razgovarali sa predsednikom Turske. Važno je da turski partneri dele ovaj pristup”, rekao je Putin u opisu ishoda pregovora.
Sirija stiče kontrolu nad vlastitim severom, naseljenim uglavnom Kurdima. U poslednjih osam godina, otkada su sirijski Kurdi navikli da žive i bore se sami, iako pod američkim nadzorom, oni su se sve manje i manje osećali delom Sirije. Ali, kako je Asad uz pomoć Rusije vratio kontrolu nad svim ovim delovima zemlje, budućnost samoproglašene Demokratske federacije severne Sirije ili Rojave, kako je još nazivaju, postala je sve problematičnija. Turci se nikada ne bi usaglasili sa postojanjem de fakto nezavisne kurdske države na svojim granicama, a Sirija bi pre ili kasnije pokušala da povrati kontrolu nad svojom teritorijom. Međutim, dok je američka vojska bila na kurdskoj teritoriji, sve je bilo suspendovano.
Međutim, nakon što su SAD napustile Siriju, ne iznenada, već shvativši da je Erdogan odlučan u pokretanju vojne kampanje protiv Kurda, situacija je ubrzano počela da se razvija.
Ankara je pokrenula kampanju „Izvor mira“, čiji je cilj bio da potisne kurdske jedinice iz zone dubine 30 kilometara duž turske granice. Kurdi su bili prisiljeni na sporazum sa Damaskom i počeli su da se povlače iz većine “bezbednosne zone” koju su proglasili Turci i na svoja područja su pustili sirijske trupe. Ali mnogi su se bojali sukoba između Sirijaca i Turaka, koji, međutim, nije bio potreban nijednoj strani.
U toj situaciji je Rusija delovala kao posrednik i upravo će ona kontrolisati povlačenje kurdskih formacija i ulazak sirijske vojske u takozvanu „Rojavu“ i na tursku granicu izvan “bezbednosne zone”. Nakon 150 sati, koliko su Turci ostavili da se dovrši operacija i uklone Kurdi, Rusija i Turska će početi da patroliraju zonom istočno i zapadno od same „bezbednosne zone“, koja je u ovom trenutku bez kurdskih snaga. Jasno je da će u sledećoj fazi, koja će sigurno biti dogovorena, sirijski graničari i vojska krenuti prema turskoj granici.
Odnosno, Sirijci će postupno zameniti Turke na području takozvane „Rojave“, Ankara je potisnula kurdske trupe, a na mesto turskih trupa doći će Asadova vojska, koju će Erdogan povući kad bude uveren da tamo više nema kurdskih formacija.
Ankara: Nama sirijska teritorija ne treba
Turci su potvrdili da im sirijska teritorija ne treba. Cilj im je uklanjanje kurdskih trupa sa njihove granice. Kad odu, nadzor nad teritorijima biće prebačen na sirijsku vojsku pod nadzorom ruske vojne policije, zbog povlačenja i razoružanja kurdskih jedinica.
Odnosno, neće biti sukoba između Turaka i Sirijaca, niti će se Turci boriti sa Kurdima, ako Kurdi zaista svuda povuku svoje trupe, a Damask će steći kontrolu nad severnim delom zemlje. Do sada Kurdi još uvek drže svoje formacije u brojnim naseljima, ali sama činjenica ulaska sirijske vojske u sirijsko-tursku granicu izuzetno je važna.
Damask je izgubio nadzor nad tom teritorijom na samom početku rata i sada počinje da ga vraća i tako vraća nacionalni suverenitet. Neće biti ni protivturski, ni antikurdski. Prema Vladimiru Putinu, “Turci i Sirijci moraće zajedno da brane mir i spokoj na granici, a ovde ne možemo bez međusobno uvažavajuće saradnje Turske i Sirije”.
Jesu li Kurdi izgubili? Samo u smislu snova o nezavisnom sirijskom Kurdistanu, ali u stvarnosti za njega nije ni bilo šansi. Sada će Kurdi trebati da se dogovore sa Damaskom o širokoj autonomiji unutar Sirije, što će biti najbolja opcija za narod koji uključuje više od 10 odsto sirijskog stanovništva.
Kao što je Vladimir Putin rekao: “Pored toga, moramo pokrenuti širok dijalog između sirijske vlade i Kurda koji žive na severoistoku Sirije. Očigledno je da se samo u okviru takvog inkluzivnog dijaloga sva prava i interesi kurdskog naroda, Kurda kao sastavnog dela multinacionalnog sirijskog naroda, mogu u potpunosti uzeti u obzir i ostvariti.”
Kurdi imaju pravo na poštovanje svojih interesa, ali interesi Sirije i Turske sada imaju prioritet. Sirija će se ujediniti nakon osam godina propasti, a Turska želi da osigura svoju južnu granicu kako bi se osigurala da je sa te strane niko ne ugrožava. Rusija može da jamči povratak tursko-sirijskih odnosa među susedima, dosad prekograničnog, na kraju i mirnog. Kurdi će i dalje živeti sa obe strane ove granice, ali ih više niko od spoljnih snaga neće moći da koristi u svojim igrama na Bliskom istoku, koje su se uvek završavale na štetu Kurda.
N. Babić (logicno.com)
