Ko je bio Ivan Stevo Krajačić, čovek niskog rasta, slabog obrazovanja, bistrog uma, koji je uprkos tome, postao jedna od najvažnijih ličnosti novije jugoslovenske i hrvatske istorije, jedini koji je pred Titom smeo da stavi noge na sto i kaže mu da nije u pravu?
Publicistički i literarni portreti Ivana Steve Krajačića pokazuju mnoga lica i karaktere, često savim suprotne. Za mnoge u Hrvatskoj on je “hrvatožder“ ali i “Hrvatina“, “komunjara“ ali i “ustaša“, “najveći hrvatski špijun svih vremena“ ali i “čovek koji je izmišljao fantastične priče o sebi jer je voleo da ga se boje“; on je bio ranjen pet puta ali je i “kukavica“.
[adsenseyu1]
Jasno je da je Ivan Stevo Krajačić moćan, važan, i da izaziva silnu strast, ljubav ili, češće, mržnju. On je “duhovni otac” Josipa Manolića, Tuđmanovog najvažnijeg obaveštajca, čoveka koji već sedam decenija ispunjava specijalne zadatke.
Krajačić je bio Titov najvažniji čovek, ali i Tuđmanov anđeo čuvar u godinama disidenstva. Beogradski publicista Milomir Marić je napisao da je “drug Stevo bio najbolji drug našeg Najboljeg druga”, odnosno da se može smatrati da je Ivan Krajačić duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da radi, zaista, sve što mu je volja.
„Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku…“
U Zagreb ušao među prvima
Knjiga “Najtajniji Titov špijun”, odgonetava mnoge tajne tog važnoga i moćnog čovjeka čija će velika uloga u stvaranju hrvatske države tek doći na dnevni red.
Publicista Anton Duhaček, bivši obaveštajac, rankovićevac, objavio je priču koja se po Zagrebu širila dugo vremena pre nego što je napisana. Onu, prema kojoj je upravo Stevo Krajačić prvi uspeo da uđe u ustaške arhive i zapleni ih – što mu je dalo silnu moć.
„Sam Ivan Krajačić je ušao u Zagreb s prvim partizanskim jedinicama. Na upozorenje Radojice Nenezića, komandanta 28. slavonske udarne brigade, da je opasno ući u Zagreb tako brzo, Krajačić se nije obazirao. Žurio je ka Savskoj cesti, gde je bio ustaški zatvor i isledni deo tajne policije, ali i arhiv UNS-a, zapisnici sa saslušanja komunista, presude i dosijei onih koji su radili za ustašku tajnu policiju i obaveštajnu službu, i veći deo dokumentacije logora Stare Gradiške i Gestapa: Ta arhiva je nestala…“
Duhaček dalje prepričava intervju koji je 1974. godine vodio s Krajačićem. Duhaček je želeo da napravi knjigu „Razgovori sa Ivanom Krajačićem Stevom.”
“Prilično raspoložen za razgovor, upozorio me da vodim računa o tačnosti onoga što pišem jer, kako je rekao, „Rusi bi te mogli opovrgnuti, oni raspolažu s dosta papira s ovog terena i pre rata, a naročito o onome što se dešavalo za vreme rata…’
Meni je pala na pamet arhiva iz Savske ceste i upitah ga:
„… Da nije možda i arhiva sa Savske ceste negde tamo u Rusiji, dobro bunkerisana…?’“
Stevino dotad dobro raspoloženje više nije bilo isto. Nervozno mi je odgovorio: „Pa možda… ali o tome bi trebao razgovarati.“
Od 1945. do smrti, mnogi su se pitali – ko je Stevo, piše Venceslav Cenčić u knjizi „Ivan Krajačić Stevo: Ja o sebi, drugi o meni“, nastavku knjige o Kopiniču.
„Bojali su ga se mnogi, čak i Tito“, nastavlja Cenčić, pa dalje opisuje Krajačića kao zloduha Titove države. On je sam o sebi ispleo mrežu koja je pričala priče koje ulivaju strah, a jedini koji se nije bojao Krajačića – već je pre bilo obratno – bio je Josip Kopinič.
Stevo se, navodi Cenčić reči Ivana Miškovića Brka, bojao Kopiniča, ali ni Tito ni on nisu saznali zašto.
“Stevo je po karakteru bio bahat i grub, njegova je uvek bila zadnja“, piše Cenčić.
On nije skrivao da je obojeni nacionalista. Prema Cenčiću, pre Stevine smrti, 10. septembra 1986. godine, u julu u Zagreb dolaze četiri pukovnika KGB-a, kako bi mu uzeli arhiv i radiostanicu. To je htela i jugoslovenska obaveštajna služba. Akcija je trajala samo deset minuta. Rusi su, na očaj jugoslovenske službe, uspeli.
„Što je bilo u koferima? Čija imena“, pita se Cenčić i ne nudi odgovor, samo insinuacije. „Koji hrvatski političari?“ Cenčić navodi tvrdnju Krste Crvenkovskog, visokog dužnosnika SKJ, koji je rekao da je do kraja života bio ruski špijun.
Krajačić je bio prvi koji je dobio visoko rusko odlikovanje 1944. godine. Cenčić tvrdi da Krajačić nije bio samo agent ruske službe nego da ga je, navodno, Randolf Čerčil vrbovao i za saradnju s Englezima.
Za vreme rata je, kaže Cenčić, za kune kupovao svinje po Slavoniji i prodavao ih nemačkoj vojsci za zlato, a po Zagrebu se šetao u uniformi ustaškog bojnika. Cenčić citira Dedijera, prema kome je Krajačić, “tvorac Golog otoka, bio najmračnija ličnost naše povesti. Njega se“, dodaje Dedijer, „i sam Tito plašio. Zašto? On je od februara 1942.. bio glavni rezident NKVD, kasnije KGB-a za Balkan“.
Tuđmanu ne pakovati
Sam Cenčić tvrdi kako mu je, u nekoliko razgovora s Krajačićem, Stevo rekao da su za njega radili Bakarić, Jovanka, Marko Belinić, Miko Špiljak, braća Vrhovec i mnogi drugi. Cenčić tvrdi da je Stevo bio “saradnik ruske Udbe“, dok je Kopinič bio saradnik “ruskog KOS-a“. On je – kako piše Cenčić, i to s pravom, Titu sugerisao i čuvenu rečenicu “Tuđmanu ne pakovati“.
Tito je prema Cenčiću, baš poput Krajačića i Kopiniča, bio ruski obaveštajac. U Cenčićevoj interpretaciji, upravo je Tito je organizovao famoznu likvidaciju Ivana Srebrenjaka Antonova u ustaškom zatvoru (Španac, to đubre treba likvidirati) a za dokumentaciju Vladimira Popovića, koji je vodio partijsku istragu u slučaju Kerestinec, veli da ju je Popović namerno uništio, dodajući da je Stevo uništio sve kompromitujuće materijale o Hebrangu.
Hebrang i Vlado Popović, prema njegovu su mišljenju, krivi i za Kerestinec.
Prema njemu, Stevo je namerno organizovao i ultrabrzo suđenje Mili Budaku i ustaškoj vladi dr. Nikole Mandića, kako bi bili ekspresno otpravljeni na onaj svet. Jer mrtva usta ne govore. Stevo se, kaže Cenčić, izborio za Hrvata Bakarića, a ne Jugoslavena Gošnjaka.
„Otac nacionalizma u Hrvatskoj je Bakarić, a majka Krleža“, govorio je.
Politički kraj Steve Krajačića započeo je u Jasenovcu. Raja Nedeljković, šef boračke organizacije Srbije, u svojim memoarima pod naslovom “Gluve godine”, piše ovako:
“Tri dana poslije Brionskog plenuma predvodio sam izaslanstvo Srbije na otkrivanje spomenika Jasenovcu. Godinama je Aleksandar Ranković insistirao da se Jasenovac obeleži i logor sačuva od zaborava. Godinama su Bakarić i mnogi drugi odbijali i odlagali postavljanje spomenika. I, konačno, ‘Kameni cvet’, kao trajni spomenik nevinih žrtava ustaškog pokolja, našao se na tom prostoru. Predveče 3. jula 1966., na mestu proslave su se okupile već sve zvanične delegacije republika i pokrajina i izaslanstva gradova Evrope gde su bili Hitlerovi logori smrti. Domaćin je bio Stevo Krajačić, predsednik Sabora Hrvatske… “
“Konačno stiže i službena kolona automobila. Unutra Stevo Krajačić, Mika Špiljak, Đuro Pucar, Džemal Bijedić, Marko Belinić … U prolazu, Belinić mi se uzbuđeno žali da u ovoj pometnji nije stigao da obavestiti slovensku delegaciju i još neke strane delegacije. Za stolom se nađoh tačno preko puta Steve Krajačića. U jednom trenutku, Krajačić se povišenim glasom obrati Marku Beliniću:
„Je li ti, Marko, jesam li ja tebi naredio da ti glasaš za ovog našeg Đuru Pucara, koji je ostao bez posla, da on postane predsednik Saveza boraca Jugoslavije? A ti glasao za Aleksandra Rankovića“. Marko se vrpolji i ćuti, a Stevo se obrati Džemalu Bijediću i prekori ga zašto oni tvrde da su podigli husinske rudare na ustanak, a trebalo bi da znaju da je to uradio on, Stevo Krajačić, i drugi drugovi iz Hrvatske.
https://youtu.be/_7boNwwSkX8
Svoje otrovne strele Krajačić uperi prema meni:
„A vi, gegule i reponje? Seljačine, Srbi? Hoćete da podižete rafinerije u Novom Sadu i Pančevu? Šta vi znate šta su rafinerije? U to se mi razumemo, a vi znate samo svinje da tovite. I puno vas je ostalo, da znaš!“
U Beogradu sam smatrao da mi je dužnost da o svemu obavestim Žarka Veselinova i Šaneta Petrovića. Počeo sam da im izlažem kako nas je napao Stevo Krajačić i kako je rekao da nas je mnogo ostalo. Šane me u pola izlaganja prekide:
„Tvoj prijedlog da se nešto preduzme, odbacujemo“. Uzalud sam mu objašnjavao da Stevo Krajačić nije uvredio mene nego žrtve Jasenovca i čitav srpski narod. Deset dana posle upalim televizor i vidim svečani doček nekog stranog šefa države. Mislim da je to bio finski predsednik Kekonen. Na aerodromu u Puli postrojeni gardisti, crveni tepih, a na tepihu ispred aviona stoji predsednik Josip Broz Tito. Pored njega – Stevo Krajačić!“
Vjenceslav Cenčić iznosi brojne detalje iz Krajačićevog života. Tvrdio je da se Krajačić ulizivao Titu gradeći mu vile. Najpoznatija je Vila Zagorje, na Pantovčaku, današnji ured predsednika Republike Hrvatske, za koju je Krajačić izdvojio oko 20 milijardi dinara, celokupni tadašnji stambeni fond Zagreba.
Ivan Stevo Krajačić celo je poslijeratno razdoblje tvrdio – i to mu je bilo najvažnije – da nakon 1948 godine nije bio sovjetski obavještajac.
Insistirao da nije s Rusima
Cenčiću je, pak, ta tvrdnja najvažnija – on s njom počinje knjigu o Krajačiću, ističe je sve vreme i naglašava na svim mestima.
Ta tvrdnja danas nema posebnu težinu i nije moguće shvatiti zašto toliko peripetija zbog nje, ali u ono vreme je imala veliko značenje, jer je značila da je čovek bio lojalan stranoj i, usput, relativno opasnoj, pa na momente i neprijateljskoj državi.
Rusija je, inače, ‘70-ih i ‘80-ih godina sarađivala i s hrvatskom emigracijom, pa i onom zaista ekstremnom. Dr. Branko Jelić se kotirao kao saradnik sovjetskih službi, a Tito se prilično plašio udara Rusa oslonjenih na separatistički raspoložene hrvatske organizacije – tu je video veliku opasnost.
Malo je onih, piše u Cenčićevoj knjizi, „kojima je jasno kako je Ivan Krajačić Stevo ne samo uspeo da dočeka prirodnu smrt, nego i da ostvari i uživa vladarski status u socijalističkoj Jugoslaviji sve do samog kraja.
Možda je razlog tome sasvim jednostavan – za razliku od drugih, on se nije zamarao odgonetavanjem zbrkanih događaja koje neki nazivaju našom novijom istorijom. Koncentrisao se na to da shvati Tita.
Kao predratni metalac, jedini je u jugoslovenskom vrhu bio u stanju da shvati sve suptilne finese funkcionisanja genijalnog Brozovog mozga. Kao sovjetski đak i službenik, najdublje je shvatio Brozov moral i politiku koju je ponekad i određivao…
Ivana Stevu Krajačića smatrali su duhovnim blizancem Josipa Broza Tita i jedinim čovekom koji je, ne izuzimajući ni Tita, mogao zaista da čini šta mu je volja.
Nije imao prijatelja, a zbog obilja ideoloških i drugih dužnika, malo ko je mogao verovati da će zaista nadživeti cara Trećeg sveta. Umro je, ipak, prirodnom smrću pet godina kasnije, ne odavši ni jednu tajnu…“
Cenčić piše kako Krajačić nikada nije hteo da prepričava svoje susrete sa Staljinom. Ostalo je, međutim, zabeleženo kako je doslovce opčarao ne samo Tita, nego i Hruščova.
„U vreme kad je Hruščov dolazio na pokajanje Brozu, a i posle, Stevo je bio i Nikitina senka. Stevo je, naime, toliko opčinio sovjetskog lidera da je očevicima to bilo teško shvatljivo.“
Evo što je Stevo sam rekao, sjećajući se jednog svog boravka u Sovjetskom Savezu.
“Bili smo lepo dočekani i jedan deo delegacije je imao apartmane u samom Kremlju. Hruščov je sve vreme bio ugodan domaćin. Na povratku s jednog lova, u lovačkoj kući, predložio sam da drug Tito i Hruščov odigraju partiju biljara. Počeo je Nikita, i prvi put je udario vrlo loše, i ja sam mu naravno rekao, vrlo, vrlo loše druže Hruščov. A kad je Tito odigrao dobro, ja sam rekao: ovo ti je dobro, druže Stari. A kada je Hruščov ponovo odigrao loše, ja sam ponovo kazao; loše, druže Hruščov, a budući da je Tito ponovo dobro odigrao, ponovio sam: odlično, druže Stari. Tada je Hruščov rekao da nije u redu što navijam za Tita, a osim toga, da mu ne bih smeo reći da igra loše. No kad je Tito treći put odigrao slabo, ja sam rekao: loše, druže Stari, što je jako razveselilo Hruščova. Tad mu je Tito rekao: Stevo bi i Bogu rekao ako smatra da je u pravu. Tad se Hruščov uverio da su odnosi između nas zaista drugarski, što mu se jako svidelo….“
U devetom poglavlju knjige“Der Schattenkrieger” autora Ericha Schmidta-Eenbooma, uloga Ivana Steve Krajačića kao hrvatskoga državotvorca izdignuta je na pijedestal iznad svih ostalih. Krajačić u njoj figurira kao mastermajnd hrvatske državotvorne ideje.
Levičarski novinar Eenboon se očigledno u velikoj meri inspirisao Antonom Duhačekom.Ali, Eenboom je informisan i iz nemačkih obaveštajnih izvora, pa se njegove teze čine snažnijima od pukih pretpostavki. On govori o “Krajačićevom centru u Zagrebu”.
“Krajačićev centar u Zagrebu je skoro bez smetnji radio sedamdesetih godina. Krajačić je, u svojoj vili u finoj stambenoj četvrti na Tuškancu, primao svoje prijatelje i saradnike i vodio režiju u svom omiljenom scenariju: odvojiti Hrvatsku, zajedno s Bosnom i Hercegovinom, kao jednu nezavisnu državu. Iako ni Krajačić niti Manolić, nisu direktno radili u hrvatskoj UDBI od 1971. godine, oni su mogli preko svojih starih veza izgraditi „kuću u kući“.
U svim odeljenjima je sedelo nekoliko ljudi, koji su bili pod njihovom kontrolom, delatni kao jedna paralelna agentura prema oficijelnoj Udbi. U međuvremenu su takođe bili poboljšani inostrani kontakti, pre svega s nemačkom i austrijskom tajnom službom, koje su zatražile i omogućile ciljanu povezanost ustaških vođa u inostranstvu sa ovim projektom.“
U kuću u Nazorovoj 57, Stevo Krajačić se uselio 19 godina nakon kraja rata, 1964. godine
Živeo je na Tuškancu
„U toj kući su tri stana: u jednom je bio Stevo Krajačić, u drugom Đuka Vasić, tadašnji pomoćnik ministra poljoprivrede, i moj je bio treći“, pričao je Josip Manolić, istaknuti član Krajačićevog centra, ili kružoka.
“Stevo je uvek bio na vodećim funkcijama: bio je ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade, a na kraju i predsednik Sabora. Do kraja smo ostali u dobrim i prijateljskim odnosima. Tuđman je bio u zatvoru, prvi pa drugi put. I u njegovu drugom sudskom procesu na izvestan način sam učestvovao preko Steve Krajačića.
Tuđmanova supruga Ankica me je bila zamolila da vidim može li se šta napraviti. Ja sam slučajno u Vrhovnom sudu imao jednog rođaka preko koga sam pokušao da intervenišem, a i Krajačić je prihvatio tu intervenciju tokom drugog suđenja, tako što je nazvao Dragosavca i rekao – dajte vidite šta je to s Tuđmanom, dobro pogledajte za šta se tereti…. Ne mislim da je ta moja intervencija mnogo značila, ali ipak verujem da je uticala na ublažavanje stajališta u drugom sudskom postupku…“
Na pitanje što je tada bio cilj te grupe – transformisanje Jugoslavije u konfederaciju ili potpuno osamostaljenje Hrvatske, Manolić je u intervjuu odgovorio:
„Ne, nikakva konfederacija, što se mene tiče, nije dolazila u obzir. Naš je cilj bio suverena država Hrvatska, to sam stalno ponavljao. Taj maksimalistički zahtev u tom trenutku za mene je bilo otvaranje manevarskog prostora da možemo prihvatiti i konfederaciju ako ocenimo da nam to odgovara, ili neki drugi oblik. Kad je država suverena, onda se može opredeliti za razne kombinacije”.
(Express.hr)
