Zapečaćen u cilindre „obložene zlatom“, 1.120 kilograma obogaćenog uranijuma, označenog „U235“, bio je fisioni materijal od koga su se pravile atomske bombe.
Knjiga „Kritična masa“ dokumentuje kako su ove nacističke bombe korišćene za projekat Menhetn, kako bi se dovršile uranijumska bomba, bačena na Hirošimu i plutonijumska bačena na Nagasaki.
Dokaz da je Martin Borman bio agent iluminata, a da je Drugi svetski rat bio šarada, leži u činjenici da je on organizovao transfer napredne nacističke tehnologije u SAD na kraju Drugog svetskog rata.
Borman je bio agent kabalističkih bankara koji su podrivali nacistički poredak. Hitler ga je štitio. Obojica su bili nemački izdajnici.
Drugi svetski rat zamišljen je da uništi stari svetski poredak i otvori put novom. Iluminati su žrtvovali 60 miliona ljudi svom bogu Sotoni. Čovečanstvo je sotonistički zaposednuto kabalizmom.
[adsenseyu1]
Prenos tehnologije otkriven je u knjizi Kritična masa (1998) Kartera Hajdrika. Knjiga je uglavnom zanemarena zbog svoje neprijatne istine. Takođe, Hajdrik, pažljiv istraživač, nije istakao značaj svojih nalaza. Umesto toga, usredsredio se na detalje američke proizvodnje atomske bombe, Bormanova kretanja, U-234 itd. ne bi li dokazao svoje sumnje.
Rezime Hidrikove knjige:
„Prema konvencionalno prihvaćenoj istoriji, Sjedinjene Države su bile prva zemlja koja je izumela atomsku bombu i, kao rezultat, pobedila u ratu protiv sila Osovine. Međutim, autor Hajdrik tvrdi da američka vlada zapravo nije bila u stanju da proizvede ni dovoljno obogaćen uranijum ni mehanizam prekidača neophodan za potpuno funkcionalan uređaj.
Štaviše, kaže, Hitlerova Nemačka je imala dovoljno urana za stvaranje bombe, ali je na kraju donela odluku da nije u njenom najboljem interesu da ga koristi, jer bi rizikovala ekvivalent od dve milijarde dolara.
Umesto toga, piše autor, Nemačka je nameravala ili da upotrebi dovršenu bombu kao snažan element u pregovorima ili da je preda Japanu. Autor tvrdi da je Hitlerov zamenik Martin Borman pokušao da sklopi ugovor sa Japanom, ali je na kraju tajno dogovorio predaju materijala Sjedinjenim Državama.
Ukratko, ova knjiga tvrdi da je Amerika izgubila trku u naoružanju, a bez tehnološkog transfera Nemačke posledica bi mogla da bude moćniji Sovjetski Savez.
[adsenseyu4]
U ovom trećem izdanju svoje knjige Hajdrik se osvrće na kritike da ako su njegove tvrdnje istinite, bilo bi ogromnih količina ostatka neiskorišćenog uranijuma, iako nijedan nije pronađen.
Međutim, on kaže da je otkriveno 126.000 barela, što još više potvrđuje njegovu tezu. Hajdrikove teorije su podjednako provokativne koliko i precizne; za razliku od drugih istraživača, koji su se fokusirali na lične izveštaje i zapise iz Nacionalne arhive, on je češljao evidenciju o proizvodnji uranijuma, otpremnice i evidenciju metalurške izrade koju su drugi uglavnom zanemarivali.
Ova knjiga označava istorijsku prekretnicu o saznanjima o atomskoj bombi i nijedno buduće istraživanje ne može zanemariti njene ubedljive sadržaje.
Retkost u akademskoj literaturi – zaista originalna knjiga o izuzetno važnoj temi. „
[adsenseyu1]
Pored obogaćenog uranijuma, U-234 je takođe nosio planove, delove i osoblje za izradu raketa V-4, mlaznih aviona Messerschmidt 262, pa čak i stratosferski avion Henschell 130. „Projekat Spajalica“, regrutovanje nacističkih naučnika, bio je nastavak ovog prenosa tehnologije.
Hajdrik kaže da je fabrika guma Buna u Aušvicu zapravo bila maska za obogaćivanje uranijuma. Potrošila je više električne energije od čitavog Berlina i nikada nije proizvodila gumu.
Kaže da je Borman podmornicom stigao u Španiju. Čitava operacija prerušena je u prenos tehnologije u Japan. Dvojici japanskih mornaričkih atašea na brodu bilo je dozvoljeno da izvrše samoubistvo kada im je rečeno pravo odredište.
Hajdrik je pronašao arhivske dokaze koji dokazuju saučesništvo SAD-a i nacista. SAD su bile svesne napretka U-234 i zaštitile su podmornicu. Znali su Bormanov položaj. On tvrdi da nedostaju ključni dokumenti iz arhive koju je posetio.
Hajdrik zaključuje: „Da bi poverovali da se veliki deo akcija opisanih u ovoj knjizi zapravo dogodio, treba verovati da je vlada Sjedinjenih Država u nekom obliku i na nekom visokom nivou bila u savezu sa Martinom Bormanom i onima koji su bili uključeni u njegovo bekstvo.“
[adsenseyu4]
Zaista su i bili. Kao i spašavanje Bormana iz Berlina od strane Britanaca, transfer tehnologije bio je pokrenut kao zamena za Bormanovu (i Hitlerovu?) bezbednost posle rata. Borman je sve vreme bio „saveznički“ agent.
Nacisti su bili lažna opozicija. Na vrhu su radili za iluminatske bankare koji kontrolišu i fašizam i komunizam.
Za kabaliste, rat je revolucionaran čin jer povećava bankarsku snagu i bogatstvo, podriva civilizaciju, ubija ljude i ostvaruje krajnji cilj: zamenu Boga – Sotonom.
© 2019. Webtribune.rs
