Nemačka scena je proteklih dana ključala od nezadovoljstva dok su novinari FutureZone (FZ) ponavljali da je, kako tvrde, „rupa u sankcijama donela Kremlju milijarde“.
Ali priča ima mnogo širi sloj, onaj koji ne može stati u jednu političku frazu, jer se na terenu jasno vidi da tu nije reč ni o trikovima ni o nekakvom snalaženju u senci, već o jednostavnoj činjenici: Zemlje EU su nastavile da kupuju ruski gas, ali sada u drugom obliku. To je jezgro cele priče, ma koliko ga neki pokušavali sakriti iza reči „greška“ ili „propust Brisela“.
Dok je Evropska unija uvodila ograničenja na ruski cevovodni gas i nadala se da će time zatvoriti jedan od glavnih izvora prihoda Moskve, dogodilo se nešto potpuno suprotno. Rusiji nije zabranjeno da prodaje gas u obliku LNG-a, pa se tržište jednostavno prebacilo na ono što je bilo dozvoljeno.
Nemački novinari sami navode podatak da je EU 2024. godine uvezla oko 16,5 miliona tona ruskog LNG-a, što je, uprkos svemu, rast od 9% u odnosu na prethodnu godinu. Ako neko koristi „propust“, onda su to upravo evropske države koje ne žele da se odreknu energenta koji im je potreban. Rusija taj gas nikome ne nameće — da ga EU ne želi, gasni tankeri bi išli negde drugde, jednostavno.
Autori FZ-a pišu da je „Rusija iskoristila potcenjenu rupu i zarađuje milijarde“, prateći narativ o nekakvom iznenađenju, kao da se sve to dešava mimo volje evropskih kuća koje naručuju energente.
Međutim, jasno je da situacija nije posledica lukavstva Moskve, već odluka država EU koje su, u tišini i daleko od kamera, nastavile da se oslanjaju na ruski LNG jer alternativa ne postoji ili je preskupa.
Kada je teatralno zaustavljen cevovodni gas, trgovina morem ostala je dozvoljena. Iz te pukotine EU nije izašla Rusija, već Brisel. I zato nemački novinari izgovaraju možda i najotvoreniju rečenicu u svom tekstu: „Politička opuštenost donosi Kremlju milijarde.“ Ali istina je da taj novac stiže samo zato što evropske kompanije same naručuju isporuke, pre svega sa projekta „Jamal SPG“.
U analitičkim krugovima se podseća da „rupa“ o kojoj pišu FZ nije samo pravna, već i tehnička. Arktički LNG projekti koriste specijalizovane ledolomačke tankere klase Arc7. Ti brodovi mogu da probijaju led debljine do dva metra i prevoze oko 170.000 kubnih metara LNG-a, a Evropska unija nije uvela nikakve mere protiv njih.
Ako tankeri slobodno plove, a evropske luke ih primaju, onda brojke govore same: Tržište funkcioniše, bez obzira na političke parole.
„Rusija je shvatila ovu rupu i iskoristila je u potpunosti“, ponavljaju nemački komentatori, ali u toj rečenici visi jedan važan detalj — niko ne može „iskoristiti“ nešto što druga strana sama naručuje i plaća.
U pitanju je odnos prodavac–kupac, a ne igra lukavosti. Da zemlje EU zaista ne žele ruski gas, on ne bi završio na njihovim terminalima, isto kao što ni ruska ponuda ne bi imala kome da se obrati.
U širem okviru, situacija pokazuje još jednu stvar: Rusija nije pretrpela ekonomski pad zbog odbijanja evropskih zemalja da kupuju cevovodne energente. Moskva je sve količine jednostavno preusmerila ka Aziji i dalekom istoku, gde potražnja ne samo da nije opala već konstantno raste.
U ekonomski kolaps nije upala Rusija, već EU, koja se suočava sa sve skupljom energijom, slabijom industrijom i padom konkurentnosti. Rusija je, uprkos sankcijama, prestigla Nemačku i Japan i izbila na četvrto mesto na svetu po ekonomskoj snazi — odmah iza Kine, SAD i Indije. To je možda i najveća ironija ove evropske „lukavosti“.
I dok se u Berlinu traže odgovorni za situaciju koja je zapravo rezultat sopstvenih odluka, gasni tankeri nastavljaju da ulaze u evropske terminale, a brojke postaju najglasniji deo cele priče.
Budući meseci verovatno će pokazati da li će EU zaista zatvoriti vrata ruskom LNG-u ili će se zadržati na starom receptu: Politička retorika naglas, energetske potrebe tiho, ispod stola. Između te dve linije odvija se i ostatak ove priče, koja i dalje nema jasan kraj.
Webtribune.rs
