Suđenje nekadašnjem načelniku Generalštaba, penzionisanom generalu Momčilu Perišću za špijunažu i još dvojici okrivljenih za odavanje vojnih podataka, ušlo je u završnu fazu posle 18 godina, međutim, ovaj slučaj i dan danas ne prestaje da intrigira srpsku javnost.
Iako se suđenje od samog početka odvija iza zatvorenih vrata jer su pojedina dokumenta označena vojnom tajnom, kako Nova.rs nezvanično saznaje, tokom ovog postupka glavni adut tužilaštva promenio je priču u korist optuženih.
Portal Nova.rs uspeo je da dođe do izjave koju je svedok Darko M., koji se u vreme špijunske afere nalazio u pratnji Perišića, dao kod javnog beležnika krajem prošle godine. On je u izjavi do detalja ispričao šta se događalo pre, u vreme i nakon hapšenja nekadašnjeg načelnika Generalštaba i između ostalog rekao da je bio žrtva vojne službe bezbednosti i da je “svesno i nesvesno” učestvovao u optužbama nevinih ljudi.
“Nakon napuštanja aktivne vojne službe nalazio sam se u pratnji generala Momčila Perišića, najpre kao njegov lični telohranitelj, dok je on bio jedan od opozicionih lidera DOS-a. Nakon petooktobarskih događaja i smene Miloševićevog režima i ulaska generala Perišića u Vladu Srbije na mesto potpredsednika Vlade zaduženog za nacionalnu bezbednosti, prešao sam u Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova na čijem je čelu bio ministar Zoran Živković. Prvi put sam svoju bivšu jedinicu “Kobre”, na čijem čelu je bio Stojan Kljajić, posetio septembra 2001. godine. Tom prilikom smo razgovarali o običnim temama, mojoj novoj službi u MUP, ali i o tome koga obezbeđujemo. Sa Kljajićem sam se video nekoliko puta, a on me je na jednom od tih neformalnih sastanaka upoznao sa Ranković Velizarom zvanim Velja”, rekao je ovaj svedok, dodavši da je nakon toga sve sastanke imao upravo sa Rankovićem.
On je ispričao i da su ovo počeci kada je, očigledno, počela da se zakuvava afera Perišić, odnosno, kako on tvrdi, nameštaljka penzionisanom generalu Perišiću.
“Rankovića je zanimalo više detalja iz opisa mog posla, a koji se tiču generala Perišića. U početku sam to shvatio kao deo kontraobaveštajne zaštite. Sa njim sam se otprilike sedam do osam puta sastao u sedištu “Kobri” i u kafiću “Ser Žile”. Tad sam već bio uvučen u vešto isprepletenu mrežu o patriotizmu, karijeri, interesu države, nesvestan u šta me uvlače. Oficir Ranković mi je dao telefon i broj preko koga smo ubuduće kontaktirali. Ne znam da li su mi pratili telefon, ali mi je Ranković u više navrata rekao da zna kuda se krećemo, pominjao Autokomandu, na kojoj sam bio sa Perišićem tokom nekog kišnog dana”, rekao je svedok.
Kako je naveo u svoj izjavi, kontakt sa Rankovićev se ubrzo završava, nakon čega upoznaje izvesnog Dragana Teleskovića, penzionisanog pukovnika Vojske Srbije koji je radio u Upravi bezbednosti.
“Moj kontakt sa Rankovićem završio se u jesen 2001. godine, kada me je upoznao sa Draganom Teleskovićem, nakon čega smo se sastali više puta. Viđali smo se uglavnom u Sarajevskoj ulici u kafićima i restoranima, pretpostavljam da je to njemu najviše odgovaralo jer je tu zgrada Uprave bezbednosti. Razgovori s Teleskovićem su bili konkretniji, on je od mene tražio da mu donesem dokumentaciju koju je Perišić dobijao od Vladana Vlajkovića, što sam ja i uradio. Radilo se o izveštaju jednom od kolegijuma načelnika Generalštaba. Mislim da sam mu u dva navrata donosio dokumenta koja je Perišić dobijao od Vlajkovića za potrebe Vlade Srbije”, rekao je svedok.
Istakao je da se Telesković uvek lepo odnosio prema njemu i naglašavao da će ga zaštititi, kao i da su oni kolege. Kako je izjavio, znao je da susreti sa njim nisu bez razloga, ali u tom trenutku nije ni slutio u kom će to pravcu da ide.
“U noći kad su uhapsili Perišića, ja sam bio na fudbalu. Zvali su me hitno da dođem u Katanićevu, gde je bila vojna zgrada i tamo me obavestili o njegovom privođenju. O tome me je obavestio Telesković. Smestili su me u jednu kancelariju i niko mi se do jutra nije obraćao. Tada je u kancelariju ušao Ranković, koji je bio zvaničan, i rekao mi da moram da potpišem izjavu na osam strana. Pitao sam da li mogu da pročitam, rekao mi je da nema šta da se čita, već da je interes države i naroda u pitanju i da se mora potpisati odmah. I dan danas se kajem što sam potpisao”, rekao je ovaj svedok.
Istakao je da su mu tom prilikom rekli i da neće imati probleme sve dok bude “sarađivao sa službom”. Svedok je u izjavi kod javnog beležnika izjavio i da nakon toga nije imao nikakve probleme, a novine se događaju tek kada što ga Telesković ponovo poziva i uručuje mu poziv za svedočenje.
“Tada mi je rekao da se držim dogovora i izjave koju sam potpisao u Katanićevoj, a saslušanje je prošlo kako je i rekao – sudija i tužilac su me navodili na ono što je njima bilo potrebno. Ako bi neko pitanje bilo postavljeno od strane odbrane a koje bi moglo da otkrije moju ulogu ili način na koji je afera isfabrikovana, istražni sudija bi zabranio”, rekao je svedok.
“Moja izjava data u predistražnom postupku organima vojne bezbednosti u Katanićevoj ulici je izjava koju su oni sačinili, ne ja. Velizar Ranković je pod pretnjom i prinudom da ću i sam odgovarati iznudio moj potpis, bez da znam šta je sadržaj izjave. Delimično sam svestan svojih postupaka, a delimično mi je bio ispran mozak pričama o nacionalnom interesu. Svestan sam svoje greške i da sam zloupotrebljen od strane ljudi poput Teleskovića i Rankovića. Nakon ubistva Zorana Đinđića i dolaska Vojislava Koštunice na vlast bilo je jasnije šta su sve bili spremni da urade radi politike”, rekao je ovaj svedok.
Podsetimo, postupak protiv Perišića u dva navrata je obustavljan, a jedan od razloga je i suđenje koje se protiv njega vodilo u Haškom tribunalu za ratne zločine. On je za ovo delo oslobođen 2013. godine.
Inače, tužilaštvo Perišića tereti da se tog marta 2002. godine sastao sa američkim diplomatom Džonom Dejvidom Nejborom kako bi mu uručio vojne dokumente o učešću Vojske Jugoslavije u ratovima u Hrvatskoj i BiH.
Penzionisani general Perišić je u vreme hapšenja bio potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Savezne republike Jugoslavije, dok se od 1993. do 1998. godine nalazio na mestu načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Ovaj slučaj svojevremeno je nazivan najvećom srpskom aferom špijunaže.
(Nova.rs)
