Ako se pogleda unazad, onda se Kisindžerov uspeh da s Kinom uspostavi strateško prijateljstvo može razumevati kao vešto odlaganja opadanja Zapada. Nema više Pax Americana. To će biti najveći gubitak Vašingtona u sukobu s Rusijom na ukrajinskom bojnom polju. Kisindžeru je to jasno
Šta će Amerika bez Kisindžera? Čovek ima 99 godina, a prema Džou Bajdenu (81) izgleda kao ratni poručnik na terenu, koji razaznaje odakle dolazi opasnost i gde se najbolje zakloniti. Ovih dana je za Si-Bi-Esu objavio da bi „pregovori u rusko-ukrajinskom sukobu, uz posredovanje Kine, mogli da počnu do kraja godine“.
Zvuči razumno, što je na današnjem Zapadu prava retkost, i deluje kao izjava čoveka koji brine o realnosti na terenu i istinitosti svojih reči više nego o lažnostima koje treba da prikriju gubitke i ohrabre „našu stranu“. Kad čovek nastoji da bude normalan prvo mora da odbaci propagandnu stvarnost.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Henri Kisindžer nije čovek koji bi kad pogleda iza sebe mogao očekivati da će se smestiti u Raj, ali jeste izuzetna pojava u drugoj polovini 20. veka na svetskoj političkoj sceni. Iz sveta su on i Zbignjev Brežinski uzimani kao konkurenti u uticaju na geostratešku politiku Sjedinjenih Država u drugoj polovini 20. veka, ali je Kisindžer nadživeo poljskog imigranta, ne samo fizički. Kisindžer se, ipak, pokazao kao konstruktivniji, iako je američke geostratege teško tako opisivati.
„Ovaj izuzetno poznat čovek, izuzetno značajan, izuzetno sretan, koga su nazivali Supermen, Superstar, Superkraut i koji je zasnivao protivrečne saveze, postizao nemoguće sporazume, držao je svet u neizvesnosti kao da su svi ljudi njegovi studenti na Harvardu“, pisala je o njemu čuvena italijanska novinarka Orijana Falači kad ga je intervjuisala u Beloj kući 1972.
[adsenseyu1]
„Ovo je čudna i neobjašnjiva ličnost, u suštini apsurdna, koja se sastajala sa Mao Ce Tungom kad god je htela, ulazila u Kremlj kad god je htela, budila predsednika Sjedinjenih Američkih Država i ulazila u njegovu sobu kad je smatrala shodnim. Ovaj pedesetogodišnjak s naočarima, pred kim je Džejms Bond bivao izmišljotina lišena visprenosti. On nije pucao, nije boksovao, nije iskakao iz jurećih automobila kao Džejms Bond, ali je pokretao ratove, prekidao je ratove, uobražavao je da će izmeniti našu sudbinu, a možda ju je i menjao.“
Tih sedamdesetih Kisindžer je uočio procep u odnosima Kine i Sovjetskog Saveza i usmerio predsednika Niksona na uspostavljanje prijateljskijih odnosa Amerike sa „komunističkijim“, ali manje opasnim protivnikom, Kinom. To jedan od najvažnijih planetarnih (još se nije koristio pojam globalni) političkih manevara u poslednjem kvartalu 20. veka.
Posledice su dalekosežne. Slabljenje „crvenih“ je ubrzalo podizanje Amerike i pad SSSR, ali je – početkom 21. veka, kad je Zapad tako neoprezno slavio kraj Hladnog rata – otvorio Kinezima put u uspon. Vraćanje na poziciju najmoćnije ekonomske svetske sile, što je Kina kroz istoriju sve do 18. veka uvek i bila.
Ako se pogleda unazad, onda se Kisindžerov uspeh da s Kinom uspostavi strateško prijateljstvo može razumevati kao vešto odlaganja opadanja Zapada. Američka politika se, inače, više oslanjala na silu nego na diplomatsku veštinu.
[adsenseyu4]
Čovekoljublje iz sivila
Henri Kisindžer je imao te neameričke sposobnosti, jer je on, u stvari, Kizinger, „nesumnjivo Jevrejin i nepopravljivo Nemac“. Rođen je 1923. u Furtu u Nemačkoj; četrnaestoro njegovih rođaka umrlo je u koncentracionim logorima; on je sa ocem, majkom i bratom 1938, kao petnaestogodišnjak pobegao prvo u London, a onda u Njujork; i nije tada znao ni reči engleskog. „Kao Jevrejin i kao Nemac presađen u zemlju u kojoj se još s podozrenjem gleda na Jevreje i na Nemce, on nosi u sebi niz čvoruga, protivrečja, pizme i možda skrivenog čovekoljublja“, pisala je Falači.
„Takav soj ljudi, ponekad, ga (čovekoljublje) poseduje; s određenim naporom možeš u Kisindžeru otkriti ličnost koja se zaljubljuje u Marlen Ditrih u filmu Plavi anđeo. I upropašćava se zbog nje. Za mene je on tipičan junak jednog društva u kojem je sve moguće; čak i to da povučeni profesor sa Harvarda, naviknut da piše nečitke istorijske knjige i studije o kontroli atomske energije, postane neka vrsta zvezde koja vlada zajedno s predsednikom, neka vrsta plejboja koji sređuje odnose između velikih sila i okončava ratove, zagonetka koju želimo dokučiti ne primećujući da verovatno nema ništa, ili gotovo ništa da se dokuči. Kao uvek kad se sreća odene u sivilo.“
Iako se i dalje sluša, dugo vremena Kisindžera nema ko da čuje u paloj Americi. Samo svet koji ne ulazi u suštinu stvari može da veruje da su Klinton, Buš Mlađi, Obama ili bože sačuvaj, Džo Bajden uporedivi sa Džonom Kenedijem ili Niksonom. Kod ovakvih moćnika Kisindžerova mudrost, čak i prezentovana supermenovski, neprihvatljiva je.
Razumevanje uloge Balkana
Kisindžer je u vreme NATO bombardovanja Srba objavio u Njuzviku (31. maj 1999) štivo pod naslovom New World Disorder. Upozorio je da će taj udar na pravoslavne Srbe odbiti Ruse od Amerike za sva vremena, da će bombardovanje kineske ambasade u Beogradu biti za Peking tačka u kojoj se dotadašnja kooperativnost lomi a da se ne može ukrpiti i – da je sam udar na Srbe neodgovorno nepoznavanje istorije, jer ovde su se, podsetio je, slomili Otomani, počeo pad Austro-Ugarske, zagrcnuo se Hitler na vrhuncu moći.
Posle je objašnjavao kako je ideja o pravljenju stabilne države od Bosne i Hercegovine istorijski neutemeljena i dugoročno gledano neostvariva. Iza svega je bilo i njegovo znanje a i spremnost da se bude u kontaktu sa realnošću – što ljudi kojima se ukaže prilika da budu vlast izgube u trenu.
Ova njegova konstatacija o mogućim pregovorima o okončanju ukrajinskih ratnih operacija do kraja godine takođe pokazuje – osećaj za realnost. I mudrost čoveka koji zna a kome pogled sa visine ne muti razum. Kad se pokaže ono što je sad već svima na Zapadu jasno, da neće biti ništa od ukrajinske kontraofanzive, i kad se ono što se zove ukrajinska država suoči sa činjenicama – vojni gubici Rusi-Ukrajinci 1:8 – njihov front će početi da se raspada do sada neviđenom brzinom. Podrška Zapada će se istopiti kao sladoled koji je pao na vrući asfalt.
O tome lepo govori TV prilog u kome gledate razgovor starijeg gospodina, Švajcarca, govori nemački, sedi u autu i obraća se nepoznatom Ukrajincu na ulici:
– Vi nama ovde ne trebate. Vraćajte se u Ukrajinu… (vrti glavom). Putin!
– Putin, da?, čini se Ukrajincu da će se u toj čarobnoj reči od pet glasova naći zajednički jezik.
– Putin good man!, trudi se stari Švajcarac da bude shvaćen iako sagovornik ne zna nemački. Jer na Putinu je, na današnjem Zapadu, najlakše praviti antiruske saveze.
– Putin good man?, čudi se Ukrajinac.
– Da, very good man! Ukrajina je poludela… Zelenski… – i stari gospodin stavlja prst na čelo i zavrće prst, što znači fijuk, lud baš…
Pred kraj godine, verovatno će Rusi kontrolisati sve, ili gotovo sve što ih strateški zanima i – pregovori će biti prihvatljivi. Posebno će biti prihvatljivi pošto su pod pokroviteljstvom Kine.
Ko pravi mir, vlada svetom
Da, Kisindžer je jedan od retkih ljudi sa Zapada koji se u jeku najveće kampanje, pre nego što su se obični ljudi usuđivali i da misle suprotno politički korektnim znanjima, usudio da pošalje poruku: „Da bi se razumeo Putin, mora se čitati Dostojevski, a ne Mein Kampf.“
Težak je Dostojevski za one koji danas upravljaju Zapadom, tako da ovakve opomene na njih nemaju neku uticaj. Ali to košta. Novi sporazum s Kinom, a da bi bio upotrebljen protiv Rusije, nije izgledan.
S druge strane, činjenica da će, sve je izvesnije, Kina posredovati u mirovnim pregovorima oko ukrajinske krize pokazaće jednu potpuno novu realnost u međunarodnim odnosima. Jer, otkako je pao SSSR jedini mirotvorac su bile SAD.
Mi bar znamo: odvedu vas u svoju vojnu bazu Rajt Petersonu u Dejtonu i, kao, obezbeđuju da se vode fer poratni pregovori. Obećaju Viktoru Černomirdinu da će podržati njegov izbor za predsednika Rusija i on dođe u Beograd da objasni Miloševiću kako će Srbija, ako ne popusti, biti sravnjena kao pita u tepsiji. Posle toga slede mirovni pregovori u Kumanovu i Rezolucija 1244 UN.
Toga se mi sećamo, a tako je bivalo svuda i sa svakim. Zato se taj period i zove Pax Americana. Kad Amerika uspostavlja mir, garantuje sprovođenje dogovorenog, piše dokumenta koja se onda usvajaju uglavnom bez mnogo otpora a sve u skladu „s američkim nacionalnim interesom“.
Onaj ko posreduje, uglavnom sedne i napiše ugovore koje sluđeni i tvrdo pritisnuti pregovarači posle potpisuju. Neko slovo uspeju da izguraju, ali duh ugovora ostaje.
Kad to jednom predate nekom drugom, a evo za početak Kini, i to u sukobu u kome se uređuje odnos sa vašim najistaknutijim neprijateljem, Rusijom – onda vi, javno i svakom jasno pokazujete – da Zapad više ne uređuje svet u kome živimo. Nema te sile koja se do juče osećala na svakom meridijanu. A oni su se toliko svikli na to. Mi, običan svet, naravno, kao i uvek u istoriji nadamo se da će nove sile biti bolje od onih koje su istorijski pale. I one to obećavaju.
Nema više Pax Americana. To će biti najveći gubitak Vašingtona u sukobu s Rusijom na ukrajinskom bojnom polju. Kisindžeru je to jasno. I svojim ranijim izjavama on je nastojao da učini nešto a da to bude bolja a ne gora varijanta za njegovu stranu – Ameriku, Zapad.
Ali slabo ko to sme da razume među njegovima. Odnosno, niko još na Zapadu nije spreman da prihvati činjenice i očiglednost. Iako se u zapadnim društvima taj pogibeljni narativ raspada.
Jasno je da je to trend na Zapadu. Jasan i ubrzava se. Može da se vodi politika koja nema veze s narodnim raspoloženjima i činjenicama stvarnosti. Ali to se, u istoriji, plaća. Dalekosežnim gubicima.
„Sada kada je Kina ušla u pregovore, to će doći do vrhunca, mislim do kraja godine“, rekao je 99-godišnji diplomata za Si-Bi-Es. Do tada, nastavio je, „pričaćemo o pregovaračkim procesima, pa čak i o stvarnim pregovorima“. Teško je naći netačnost u ovoj izjavi Henrija Kisindžera.
Slobodan Reljić (RT)
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
